Када они који штите бивају проглашени зликовцима, а они који уништавају третирани као жртве.“
У Шарлоту се догодио тренутак који никада није смео да се деси, а ипак је, у дубљем смислу, деловао неизбежно. Млада жена, побегла од рата, носећи са собом крхку наду у нови почетак, укрцала се на воз лаког метроа у Северној Каролини. Звала се Ирина Заруцка. Са двадесет три године студирала је уметност у Кијеву, сањала о раду као ветеринарски асистент и чезнула за обичном сигурношћу свакодневног живота. Седела је у вагону, уперивши поглед у телефон, несвесна да иза ње стоји човек чије је име више од деценије прогонило полицијске досијее. Неколико секунди касније, сечиво Декарлоса Брауна Јуниора спустило се на њу. Сигурносна камера ухватила је њен последњи поглед: очи разрогачене од ужаса, подигнуте ка фигури која се надвијала над њом.
У следећем тренутку спустила је поглед на своје руке. Као да је у том тренутку схватила судбину која је задесила. Тело увек зна пре него што ум може да проговори: изненадна слабост у удовима, топлота која више није снага, већ крв која истиће. Тај покрет, мали и готово инстинктиван, носио је читаву тежину коначног сазнања. Схватила је да живот напушта њено тело и да повратка нема.
Убодена је у врат, сечиво је пресецао не само месо, већ и крхку нит која ју је везивала за будућност. Срушила се у све већу бару сопствене крви, сјај младости угашен у црвеној тишини. Свесt јој је бледела, али страх је остао, притишћући је у тим последњим секундама. Страх је био њен последњи сапутник, не утеха, не саосећање.
Њена смрт није дошла као дело природе, већ као последица одлука. Њена крв лежи на рукама политичких снага које су изнова и изнова враћале овог предатора на улице. Свако ослобађање, свака попустљивост, свако погрешно милосрђе било је корак ка овом тренутку. Када је сечиво ушло у њено грло, није то била само рука човека која је ударила, већ рука система који је изабрао њега уместо ње.
A civilization that spares the violent and ignores the innocent is not merciful but suicidal. Iryna’s death is not merely a personal tragedy but a civilizational parable. She shows what happens when compassion becomes ideology, when silence becomes governance, when mercy is… https://t.co/3QnqvHdD74
— Filip Gašpar (@gaspar_filip) September 10, 2025
Друго убиство: Тишина као стратегија
Ирина Заруцка имала је тек толико времена да схвати своју судбину и окренула је главу удесно, само да би наишла на потпуну равнодушност. Умрла је сама, са поражавајућим сазнањем да никоме није стало, напуштена у најдословнијем смислу: систем је није заштитио, странци око ње нису је утешили, чак је ни медији, који тврде да поштују сваку жртву, нису запамтили. Њена последња спознаја није била само бол, већ откриће потпуне усамљености. Путници који су скренули погледе нису били само појединци у возу, већ одраз самог Запада, обученог да посматра али не да делује, да снима али не да се опире.
Браун није био непознаница. Четрнаест претходних хапшења обележило је његов пут: напади, пљачке, оружане крађе, насиље чак и над сопственом сестром. Злоупотребљавао је систем хитне помоћи са узнемирујућим позивима, тврдећи да му је у тело уграђен вештачки материјал. Био је архетип повратника у злочину, човек кога закон постоји да обузда. Па ипак, месецима пре тога, судија Тереза Стоукс га је ослободила јер је дао писмено обећање да ће се појавити на суду. Не докази, не разборитост, не образац читавог живота, већ комад папира. Његова реч била је тежа од његовог досијеа. То обећање постало је смртна пресуда за неког другог.
Ово није била правда. Ово није било милосрђе. Било је то саучесништво прерушено у саосећање. Милосрђе, правилно усмерено, увек је усмерено ка заштити невиних. Када се даје онима који лове невине, постаје окрутност. Стари мудраци познавали су ову инверзију: онај ко показује милосрђе према окрутнима, завршиће тиме што је окрутан према милосрднима. Брауну је дато милосрђе које није заслужио. Заруцка је добила окрутност коју није заслужила. Другим речима: када они који штите бивају проглашени зликовцима, а они који уништавају третирани као жртве.
Злочин је био ужасан, али тишина која је уследила открила је нешто још мрачније. У првим данима, велики медији попут CNN-а, BBC-ја и Њујорк Тајмса дали су случају мало или нимало пажње. Само је Асошијетед прес одмах известио о томе, а њихов извештај одјекнуо је у иностранству преко листова попут Гардијана, док су ABC Њуз и бројне локалне станице у Америци пренеле причу. Резултат није била потпуна тишина, већ нешто подмуклије: хијерархија пажње у којој неки животи изазивају морални земљотрес, док други само накратко засветле пре него што буду сахрањени.
Овде лежи дубља патологија нашег доба. Саосећање је престало да буде природни морални инстинкт и постало је управљана роба, распоређивана и дистрибуирана према идеолошкој погодности. Дилер дроге убијен у уличици може бити уздигнут у мученика системске опресије, његово име исписано на улицама, његова прича предавана у школама. Млада Украјинка, избодена на смрт пред очима камере, нестаје без трага. Саосећање је национализовано, бирократизовано, подређено идеологији. Логика је језива: неке жртве су важне јер њихова патња подржава наратив, док друге морају бити заборављене јер њихово постојање нарушава тај наратив. Тишина више не значи одсуство; тишина функционише као метод. То није неуспех, већ ритуал. Систем потискује управо зато што је потискивање корисно. Кроз тишину одлучује ко ће бити запамћен, а ко мора нестати. Жалост сама по себи постаје привилегија, доступна само онима чија смрт одговара сценарију. У том смислу, тишина постаје друго убиство. Ирина Заруцка је убијена прво у возу у Шарлоту. Поново је убијена на јавном тргу тиме што је избрисана. И још једном, логика је јасна: када они који штите бивају проглашени зликовцима, а они који уништавају третирани као жртве.
Чак и док је камера бележила њене последње тренутке с форензичком прецизношћу, памћење је већ било брисано. Технологија је сачувала слику, али друштво је одбило да сачува значење. У том одбијању лежи суштина нашег времена: коегзистенција потпуне документације и потпуног заборава.
Сада се морамо суочити са страшним поређењем. У мају 2020. године Џорџ Флојд је умро на тротоару у Минеаполису. Сведоци су снимали, улице су плануле, а медији и корпорације су ујединили своје гласове. Његово лице освануло је на муралима широм света. Његово име постало је химна, његов живот уздигнут у мит. Флојдову смрт посматрали смо у продуженој близини, као да је друштво изнова и изнова пролазило кроз тренутак његове патње, користећи га као литургију.
Ирина Заруцка такође је умрла на камеру. Али није било марширања. Није било корпоративних изјава, нити свечаних меморијала. Њено име није постало мантра у школама. Њено лице није освануло на зидовима. Њена смрт није постала литургија, већ фуснота. Један је постао симбол, други је постао сенка.
Црква, чија је мисија да сведочи за све изгубљене, показала се подложном истој динамици. Многе хришћанске заједнице у Америци и Европи држале су бдења за Џорџа Флојда, проповеди су спајале његову смрт са Христовим страдањем, а позиви на „социјалну правду“ испуњавали су светиње. Али о Ирини Заруцкој – младу жену, хришћанку из Украјине, бесмислено избодену насмрт – није било молитвених ланаца. Нису се чуле проповеди које би упоредиле њену крв са крвљу Мученика. Црква, која је призвана да буде глас оних који немају глас, постала је саучесник у тишини.
То открива горку истину: чак и унутар црквених зидова, саосећање се често мери политичком употребљивошћу. Крв је пречишћавајућа само ако се може претворити у причу која подржава тренутне наративе. Али стварно мучеништво, у својој ужасној чистоти, одбија да се уклопи. Христос није умро да би постао средство политике. Његови следбеници не могу дозволити да Ирина буде гурнута у страну јер њена смрт не служи земаљским идеологијама.
И тако се парадокс наставља: систем је објавио да они који штите морају бити проглашени зликовцима, а они који уништавају третирани као жртве. Јер ако би било обрнуто – ако би јавност морала да види Ирину Заруцку као мученицу неправде – систем би морао да призна сопствени неуспех.
Идеолошка позадина: Саосећајна казна као систем
Да би се схватило зашто је Браун пуштен на слободу, мора се разумети модерна парадигма правде. Она више није заснована на идеји да је праведност темељ поретка, нити да је заштита невиних примарна дужност закона. Уместо тога, појавила се нова теологија – „саосећајна казна“.
Овај систем функционише на инверзној логици: што је злочинац насилнији, то се више доживљава као жртва сопствених околности. Његова историја насиља више се не тумачи као доказ опасности, већ као доказ трауме. Његова неспособност да се контролише није разлог за затварање, већ доказ да је систем за њега заказао. Тако се изврће стварност: свако дело које би нормално позвало на строжу казну сада постаје додатни разлог за саосећање.
Ово није праведност, већ нови облик искупљења без покајања. Кривица се више не приписује појединцу који је починио злочин, већ „систему“ који је наводно створио услове. Злочинац постаје пророк, његово насиље претвара се у сведочанство. Жртва, пак, постаје неугодна чињеница, колатерал у вишој идеолошкој драми.
Зато је Браун могао бити пуштен након низа злочина: јер је у парадигми саосећајне казне, опасност коју је представљао није била доказ његове кривице, већ доказ његове жртвености. Судија није видела човека који ће убити, већ човека кога је „систем изневерио“. Његова реч на папиру („обећавам да ћу се појавити“) вредела је више од крви која ће се пролити.
Овај систем се одржава културом која награђује наратив, а кажњава истину. Ако је прича погодна – човек који је „жртва система“ – онда ће га правда заштитити. Ако је истина непријатна – човек који наставља да повређује друге – та истина се мора сакрити.
Резултат је оно што смо видели у Шарлоту: живот невиних више није највиша вредност. Идеологија је изнад живота.
Морално значење жртве: Ирина као сведочанство
Смрт Ирине Заруцке није само случајни злочин у низу статистике. Она постаје сведочанство, и то на два начина.
Прво, она сведочи о истини система у коме је живела. Није је убио само нож једног човека, већ и равнодушност институција које су га изнова враћале на улице. Њена смрт је огледало политике која више цени идеолошки наратив од људског живота. Када су очи њених сапутника у возу окренуле поглед, то није била само индивидуална слабост – то је био знак културе која је изгубила храброст да се суочи са злом.
Друго, она сведочи о дубљој кризи самог Запада. Цивилизација која не уме да заштити једну младу жену, избеглицу од рата, и која њену смрт прикрива у тишини, губи право да себе назива заштитником слабих. Њено страдање открива да Запад више није вођен истином и правдом, већ идеологијом и страхом од наратива.
Ирина је у том смислу мученица – не у уобичајеном верском значењу, већ као симбол жртве једне погрешне цивилизацијске логике. Она је страдала јер је систем више веровао у реч злочинца него у вредност њеног живота. Њено име тако постаје сведочанство истине: када милосрђе постане изопачено, оно убија невине.
Морално питање које остаје свима нама јесте: хоћемо ли дозволити да њено страдање буде избрисано, или ћемо га памтити као опомену? Јер ако памћење нестане, онда се злочин понавља. Заборав је треће убиство, једнако стварно као нож и тишина.
Последња опомена цивилизацији
Смрт Ирине Заруцке није само лична трагедија, већ парабола о цивилизацијском паду. Она нам показује шта се дешава када милосрђе престане да буде везано за правду, када се истина жртвује у име идеологије, и када тишина постане метод управљања памћењем.
Августин је упозоравао: „Без правде, шта је држава до велика пљачка?“ Управо то постаје реалност у друштву које штеди насилнике, а заборавља невине. Правни систем који више верује обећању злочинца него животу девојке није милосрдан – он је саучесник. Медији који бришу „незгодне“ жртве нису слободни – они су слуге наратива. Црква која ћути пред неправдом није пастир – већ чувар сопственог комфора.
Шарлот, дакле, није само био место једног злочина. Он је био откровење. Показао је да цивилизација која губи храброст да именује зло, постаје неспособна да брани добро. А када то разликовање колабира, руши се и сама цивилизација.
Последња вожња Ирине Заруцке возом није само крај једног живота. То је опомена целом Западу. Питање које остаје јесте: хоћемо ли стати у одбрану невиних и милосрдних, или ћемо наставити да их жртвујемо у име саосећања које је полудело?
Њена смрт није само трагедија. То је упозорење. А ако се упозорење не чује – оно ће се поновити.
Филип Гашпар
