Западне земље, предвођене САД-ом, Великом Британијом и Њемачком, улагале су значајна финансијска средства како би подржале опозицију која се супротстављала Слободану Милошевићу. Програм обуке, финансирање медија и пружање логистичке подршке опозиционим покретима као што су ДОС и „Отпор“ били су кључни елементи западне стратегије за смјену режима. Према извјештајима, више од 60 милиона долара је уложено у ове операције, што је имало за циљ да се осигура побједа опозиције на изборима и Милошевићев пад с власти. Ово није био само политички или дипломатски притисак, већ директно финансијско и логистичко умијешање. Оркестрирана кампања под маском тзв. демократизације. Западне земље очигледно нису жељеле слободу и демократију, него постколонијалистички и клијентелистички систем инсталирати умјесто посткомунистичког хаоса који је настао у БЈР Србији.
Иако се ове акције покушавају оправдати као подршка демократским промјенама у Србији, питање је у којој мјери је ово умијешање било оправдано и да ли је заиста резултирало дугорочним побољшањем политичке климе у земљи. Финансирање медија као што су Б-92 и „Отпор“, уз подршку за политичке лидере који су били противници режима, поставља озбиљну дилему око суверенитета. Овакве активности сугеришу да је избор српског народа индиректно модификован интервенцијом страних сила, што баца сјену на сам процес транзиције ка демократији.
Овај процес је био мотивисан геополитичким интересима, а не искреном бригом за демократију. Амерички и британски стручњаци су обучавали српске опозиционе лидере како да воде изборне кампање и управљају својим политичким покретима, док су пословни људи били увјеравани да ће њихови профити расти након свргавања Милошевића. Ово сугерише да је економски интерес Запада играо важну улогу у цијелом процесу, а да су интереси српског народа били у другом плану.
Непрозирност овог процеса додатно је појачана чињеницом да је велики дио средстава био тајно пребациван опозиционим организацијама. Оваква врста финансијске подршке неизбјежно изазива питања о томе колико је заправо опозиција била независна у својим одлукама и стратегијама, а колико су те одлуке биле диктиране интересима западних земаља. Многи извјештаји наводе да су организације попут „Отпора“ и других опозиционих група биле више „добро подмазане машине“ него истински независни покрети. Што је ангажовање таквих покрета касније масовно по свијету и показало.
Из данашње перспективе гледано, Србија је са падом Милошевића престала да постоји као озбиљна држава. Ако је до тада била ауторитарна, неуређена, држава са мноштвом проблема, кршењем права и слобода итд, ипак је била држава. После Петог октобра Србија више није била држава у оном капацитету који је потребан да се једна земља тако сагледава.“ ️Миша Ђурковић, Тамни коридори моћи
Оваква врста међународног умијешања има далекосежне посљедице на политичку стабилност и суверенитет земље. Када спољне силе отворено и директно утичу на унутрашње политичке процесе, то доводи до дуготрајног осјећаја зависности и нејасне одговорности, али плодног тла за касније политичке процесе у једној земљи. Иако су Милошевићев режим и његова политика били дубоко проблематични, начин на који је опозиција финансирана и подржавана поставља озбиљна питања око начина на који је Србија ушла у нову политичку еру. Да ли је та промјена била воља народа или резултат добро оркестриране кампање Запада?
