На данашњи дан 1878. године умро је српски добротвор Илија Милосављевић Коларац. Био је велетрговац, један од највећих трговаца храном у тадашњој Европи. Сав иметак завештао за просвећивање српског народа. Његова задужбина ишколовала је многе ђаке, издала велики број књига и часописа и подигла репрезентативну зграду Коларчевог народног универзитета у Београду.
Због сукоба с књазом Милошем Обреновићем прешао је у Панчево, где је наставио да тргује. По повратку у Србију био је једно време саветник кнеза Михаила Обреновића за финансијска питања. Постао је члан Матице српске 1854.
Године 1861. новчано помогао оснивање Српске правне академије у Новом Саду. С Томом Вучићем-Перишићем основао Фонд за годишње помене палим борцима за слободу отаџбине (1857). Од 1854. помаже развој српске књижевности – финансира објављивање домаћих и преведених дела. Године 1861. установљује Фонд за помагање и награђивање српских књижевника. Од 1875. овај фонд прерас та у Књижевни фонд с капиталом од 10.000 дуката.
Будући без деце, обудовео, одлучује да целокупну имовину завешта српском народу. Годину дана пре смрти (1877) пише нови тестамент у коме одређује: „Да се од свега имања образује Фонд из кога ће се временом имати подићи српски универзитет“. Данашња зграда „Задужбине Илије Милосављевића Коларца – Коларчевог народног универзитета“ подигнута је 1932.
Једна страст, једна љубав и једна мисија
Илија Милосављевић, један од најбогатијих Срба 19. века. У животу је имао једну страст – трговину, једну љубав – супругу Синђелију, и једну мисију – просветно уздизање свог народа.
Рођен је 1800. године у селу Колари, десетак километара од Смедерева, одакле и надимак по коме ће га историја упамтити. Ту је изучио основну школу, што ће му бити и једино формално образовање. Пословна знања стицао је служећи код угледних трговаца у Панчеву, Вршцу и Београду.
Као дете, рањен је током Првог српског устанка, а након пропасти истог, са родитељима одлази преко Дунава. Ипак, није прошло много времена пре него што се одлучује за повратак у домовину. У Београд долази са 30 пара.
– Када сам ушао у Београд, имао сам само 30 пара. Од те своје имовине одвојим 2 паре те купим лепиње да ручам. Једући, све сам мислио шта ћу чинити кад потрошим и оних 28 пара – написао је Коларац о својим првим данима по повратку у Београд.
Најдуже се задржао код највиђенијег престоничког велетрговца Милутина Радовановића. Газда Милутин је добро проценио да ће млади калфа далеко догурати, па му је дао руку своје кћери Синђелије. За чаршију је то било велико изненађење, а још више су се чудили њиховом браку, који се није уклапао у норме тог доба. Супружници су заједнички руководили својим првим самосталним дућаном, Коларац је женино име свуда истицао и уписивао равноправно са својим, у свакој прилици је јавно показивао колико је воли и колико јој је привржен.
Црне године
Уз Синђелију, као верног животног сапутника, у Београду је преузео трговачки примат од јеврејских, цинцарских и јерменских породица, које су се генерацијама бавиле тим послом. Потом се 1828. селе у Панчево, одакле Коларац грана трговачку мрежу све до Беча. Стекао је незамисливо велики иметак у новцу, земљишним поседима, некретнинама, имао је властиту трговачку речну флоту, магацине, магазе…
– Ја нисам знао ни за глад, ни за жеђ, ни за сан кад је требало радити и зарадити – говорио је пријатељима о периоду свог пословног успона.
А онда су наступиле црне године, Синђелија се разболела. Коларац је у Панчево доводио најбоље европске лекаре, али спаса није било. Преминула је 1855. у болници у Пешти. Сахрањена је на београдском Новом гробљу, а тада се и Коларац враћа у српску престоницу. Своди трговачке послове на минимум, а енергију и богатство ставља у службу свог народа. Коларац је био познат као човек широке доброчинитељске руке, нарочито када је требало потпомоћи сиротињу, школе, надарене ђаке, писце или било које просветно прегнуће. На том трагу, 1861. оснива Књижевни фонд за „објављивање дела на српском језику, која часност, родољубље и полезна (корисна) знања у народу распростиру“. Одбору фонда ставио је у аманет да издаје уџбенике и поклања их сиромашним ученицима, као и да помаже „људима који пишу за народну просвету, а нису у стању сами у штампу давати“.
Напредног и критичког духа, није се либио да оштро критикује власт. Када је крајем 1877. угушена Тополска буна, чији је циљ био свргавање кнеза Милана Обреновића, Коларац је утамничен под оптужбом да је потпомагао заверу. Осуђен је на пет година робије, али је пуштен после неколико месеци. Из затвора се вратио врло нарушеног здравља. Преминуо је у октобру 1878. године.
Тестамент који је шокирао власт
Власт је ликовала – рачунали су да ће имовину развући наследници, будући да Коларац и Синђелија нису имали деце, те ће тако и његово име брзо потонути у заборав. А онда је попут грома ођекнула вест о отварању Коларчевог тестамента.
– Све моје имање завештавам на корист мог народа – гласила је прва реченица Коларчевог тестамента.
Осим одредби које се тичу новца намењеног Књижевном фонду, главна ставка опоруке је да се „из свега имања образује фонд из кога ће се временом имати подићи српски универзитет“, као задужбина отаџбини за остваривање просветних циљева.
Правна битка за признавање последње воље трајала је три године. Две његове братанице повеле су поступак за обарање тестамента, потпомогнуте режимском штампом, која је писала да је Коларац био „обрлаћен или принуђен“, да је стварање задужбине „партијско-демонстративна ствар“ и „опасност за државу и монархију“.
Тачка на ову мучну епизоду стављена је 1881. пресудом Касационог суда. Складно здање Коларчеве задужбине, површине 4500м2, подигнуто је 1932. године.
Коларчев универзитет
Архитекта Петар Бајаловић, поседујући ванредни осећај за архитектонске финесе, најпре је приступио решавању проблематике простора концертне дворане. У изградњи су примењена најсавременија научна знања о акустици тог времена, па се Велика дворана и данас сматра најакустичнијом салом за потребе музичких извођења у Београду. Зграда на Студентском тргу свечано је отворена концертом Београдске филхармоније у концертној дворани, 4. фебруара 1932.
Коларчев народни универзитет отпочео је своју програмску делатност 9. октобра исте године. Од почетка је отворен за људе из различитих друштвених слојева, различитог нивоа образовања, различитог узраста, за све оне жељне знање и свесне његове вредности. Он је био окренут и онима које су животне оклоности онемогућиле да се редовно школују. Основни циљ Универзитета од почетка је био „да шири научна знања и схватања, да развија утицај примењених наука у народном животу и привреди, и да непрестано поучава у појединим вештинама и умењима“.
Народни универзитет, између осталог, био је отворен и према практичним знањима, те су у њему организовани курсеви за пољопривреднике, занатлије, трговце и чиновнике.
Од 1968. године Одбор Задужбине Илије М. Коларца сваке године додељује Плакете Коларчеве Задужбине за изузетан допринос развоју програма Задужбине, а од 1977. и Годишњу награду Галерије за најбољу изложбу у сезони.
