Анкара подржава Палестинце, критикује Израел и пажљиво прати утицај Ирана у том региону. Да ли постоји могућност да се Турска војно умеша у сукоб?
Страх да би рат на Блиском истоку могао да се прошири постао је још већи након најновијег иранског напада на Израел. То је ескалација на коју су бројне земље већ месецима упозоравале.
Иран је једна од регионалних сила на Блиском истоку. Регионална сила је и Турска. Руководство у Анкари је на страни палестинског народа још од 7. октобра 2023, када је Израел, реагујући на напад терористичке организације Хамас, напао Појас Газе. Председник Реџеп Тајип Ердоган више пута је оптужио Израел за „геноцид“. За њега Хамас није терористичка организација, то он стално наглашава, и често говори о својој „палестинској браћи“.
„Израел жели да нас нападне“
Ердоган је недавно изазвао страх међу сопственим становништвом: у говору у турском парламенту 1. октобра 2024. оптужио је Израел да жели да нападне Турску. „У Светој земљи полудела израелска влада ће у свом верском фанатизму, након Палестине и Либана, можда да циља и на нашу домовину“, рекао је. Израелски премијер Бењамин Нетањахусања о тому да заузме Анадолију и тако „следи једну утопију“, изјавио је Ердоган.
Стручњаци оцењују да је Ердоганова изјава нереална. „Сматрам да је тај сценарио немогућ“, каже Селин Наси, политиколошкиња са Лондонске школе економије (ЛСЕ). „Турска је чланица НАТО. Напасти Турску значило би сукобити се с НАТО и САД. Осим тога, Израел нема никаквог разлога да нападне Турску“, каже.
Ердоган покушава да својим изјавама консолидује своју базу и покаже да је солидаран с Палестинцима, каже Наси. Турска има другу највећу војску у НАТО. И не само то – она је уједно и присни савезник Сједињених Држава, исто као и Израел.
Али, за Ердогана се ту ради о нечем другом, каже Илтер Туран, професор емеритус међународних односа и бивши ректор Универзитета Билги у Истанбулу. „Председник инструментализује спољну политику за своје унутрашњополитичке циљеве. Израел нема ни у којем случају такве намере“. Турска влада покушава да, с обзиром на велике неуспехе на унутрашњополитичком плану, скрене пажњу људи на друге теме, каже Туран. Сам Ердоган је, како додаје професор, најкасније од последњих локалних избора изгубио политичку подршку, а земља се налази у економској кризи.
Да ли би се Турска умешала?
По Турану је вероватноћа да Турска икад постане једна од зараћених страна једнака нули. „Турска неће активно учествовати у конфликту, јер Анкара не жели да буде део рата“, тврди он. Могућу одмазду Израела према Ирану турска влада неће, истина, да одобри, јер Турска са Ираном негује „дистанцирано пријатељство“. Анкара можда може Техерану да понуди моралну подршку, али ништа више од тога, сматра професор Туран.
„Због про-палестинског и анто-израелског држања турске владе, стекао се утисак да она подржава Иран и његове милиције. То је заблуда“, каже Селин Наси. Турска се тренутно концентрише на стабилизацију сопствене економије, а регионални конфликт само би донео додатну нестабилност. Зато се не може очекивати да Турска интервенише у Гази или у Либану. „Турска неће хтети да се војно сукоби са Израелом“, прогнозира Наси.
Супарници који се међусобно поштују
Турска, Иран и Саудијска Арабија „и данас су супарници, као што су били и у прошлости“, каже бивши дипломат Митхат Ренде. Он је бивши турски амбасадор у Катару и познаје геополитичку динамику тог региона. Турска своје односе са Ираном негује „брижно и с поштовањем“, иако Техеран и Анкара често имају различита гледишта у вези с разним регионалним конфликтима.
„Турска не жели да Иран оснажи своју доминацију у региону преко недржавних актера које он подржава и који су наоружани. Истовремено, Турска с другим регионалним силама дели циљ спречавања да Иран постане атомска сила“, објашњава Ренде.
Ова насмејана лица су за сада историја: Ердоган и Нетањаху пријатељски су позирали пред камерама у септембру 2023.
Како Турска гледа на Хезболах?
Битна разлика између две исламске државе састоји се и у различитом тумачењу ислама. Турска је претежно сунитска и влада председника Ердогана подржава пре свега сунитске организације као што је Хамас, који ЕУ и САД сматрају терористичком организацијом. Насупрот томе, иранско становништво већином је шиитско, што води блиским везама иранског режима с шиитским групацијама, као што су Хезболах у Либану или хутистички побуњеници у Јемену. Те верско-политичке разлике утичу и на геополитичке савезе двеју земаља.
Разлика је била уочљива и када је Анкара недавно изражавала саучешће: када је убијен шеф Хамаса Исмаил Ханија, Ердоган је за њега прогласио државну жалост. Након убиства шефа Хезболаха Хасана Насралаха, Ердоган је изразио солидарност с либанонским народом, али Насралахово име није спомињао. „Разумљиво је и не изненађује то што се ту не исказује слична погођеност“, каже професор Туран.
