Један од најзнаменитијих Срба и водећих европских дипломата на размеђу 17. и 18. века, саветник и миљеник руског цара Петра Великог, са којим је био и у кумовским везама, гроф Сава Владиславић, потекао је, како то наводе дубровачки и млетачки архиви, из чувене фочанске племићке породице Владисављевића.
Тешко је одговорити на питање због чега се, када се пише о овом великану српске и руске историје, у други план стављају историјске чињенице које говоре да је Фоча његов завичај и да је он крајем 17. века, пре него што ће отићи за Цариград, а затим за Русију, био један од главних фочанских трговаца.
А дубровачки и млетачки архиви, који то потврђују, историјски су извори првог реда.
Такође, нејасно је и како се у самој Фочи данас мало о томе зна, мада је сачувано предање о Владисављевићима, ктиторима старе фочанске цркве, једној од ретких властелинских фочанских породица од пре Турака, која је остала православна, али је сачувала имања и привилеговани спахијски статус и у Османском царству.
Управо је на земљишту које је поклонила ова породица, у срцу некадашње Српске вароши надомак шехера Фоче, половином 19. века изграђена православна Црква Светог Николе, након што су православни Фочаци више од три века били без свог храма.
Становници немањићке, а затим котроманићке и херцегове Хоче, као и Фоче из доба Османског царства, одвајкада су важили за спретне трговце који су градили пословне везе са Дубровником, Сплитом, Цариградом, Трстом, Венецијом, Анконом и Напуљом.
Као да су се све те вековима стицане и у гене урезиване трговачке вештине сабрале и испољиле у Сави Вла/д/исављевићу или Вла/д/иславићу – у зависности како који историјски документ бележи ову фочанску породицу. (Више варијанти изговора имена ове породице вероватно је допринело историјским недоумицама и забунама у вези са Вла/д/исављевићима- из писама Савиног оца види се да се некад потписивао са Владиславић, а некад Влаисављевић).
Српски књижевник Јован Дучић најзаслужнији је што су од историјског заборава отргнути лик и импозантно дело Саве Владиславића.
Дучић није жалио труда ни времена да „прекопа“ огромну архивску грађу широм Европе, али и обимну литературу на руском, немачком, италијанском и српском језику, да прегледа све доступне историјске изворе и обради народна предања и епске песме, да би на најбољи начин осветлио ову неоправдано запостављену историјску личност.
Захваљујући Дучићевој књизи „Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине Прве, гроф Сава Владиславић“, данас је општепознато да је Херцеговац Сава Владиславић дуго година био водећи руски дипломата, дворски и тајни саветник цара Петра Великог и царице Катарине Прве, заслужан за бројне успехе руске дипломатије, али и за почетак заинтересованости велике православне царевине за поробљену словеначку браћу на Балкану.
Док је као трговац из Фоче, који се школовао у Дубровнику, боравио у Цариграду, захваљујући својој трговачкој мрежи сарадника, Сава Владиславић долазио је до поверљивих информација и међудржавних уговора, које је посредством руских изасланика на Босфору достављао руском двору. За те услуге, које је чинио из родољубивих разлога – у Русији је видео спас за свој народ – од цара је награђен правом слободне трговине по целом Руском царству и правом увоза и извоза робе, а касније и великим поседима широм Русије.
Када је почетком 18. века прешао у Русију, доносећи цару свој „Тајни опис Црног мора“ /детаљно је описао турске луке, војне трупе, њихово наоружање, локације морнарице и разне обавештајне податке/, постао је један од најближих сарадника Петра Великог и његов заступник у међудржавним преговорима, самим тим и један од најутицајнијих људи велике империје.
Неки га сматрају и оснивачем руске обавештајне службе, што је ипак, према оценама историчара, претерано и не би се могло прихватити као тачно и реално.
Како то напомињу и Јован Дучић и историчари, био је умешан у све важне догађаје Руског царства: закључивао је војни савез са владајућим кнезом Молдавије у Јашију, мир са султаном на Пруту, конкордат са папом у Риму, пакт о пријатељству и првом коначном разграничењу Русије и Кине са кинеским царем, као руски министар и амбасадор у Пекингу, написавши и „Тајни извештај о сили и ситуацији кинеског царства“. Ојачао је трговачке везе Русије – на западу са Европом, на истоку са Кином, а неки извори наводе да је учио руског цара трговини.
Одиграо је велику улогу у формирању јаке руске морнарице, обезбедивши Петру Великом корисне савете о градњи бродова /добавио му је турске планове бродоградње/, а довео је у Русију и водеће европске бродоградитеље. Спровео је успешно монетарну реформу смањивањем грамаже кованица /на његов предлог уведене су бакарне уместо сребрних кованица/, спасавши тако руске финансије. Показао се као спретан организатор снабдевања руске војске – воловском запрегом по непроходним пределима у рату са Шведском.
Истовремено је обавештајним радом обезбедио да се Турска не меша у сукоб Руса и Швеђана, што је допринело великој руској победи на Полтави, за шта је од цара награђен новим имањима у Украјини. /Касније ће га након успешне мисије у Кини царица Ана Јоановна наградити и дворцем у тек подигнутом Петрограду/.
Сава је био полиглота, говорио је више европских и источних језика. Српско племићко порекло и грофовску титулу потврдио му је дубровачки /1711/, а затим и венецијански Сенат /1722. године/, доделивши му титулу венецијанског патриција. Руско племство добио је од царице Катарине Прве 1725. године.
Сава је тада, преноси Дучић његово писмо, замолио руски Сенат да му се исправи породично презиме Рагузински, по латинском називу за Дубровник, „како је називан погрешно“, писао је он, те упише Владиславић „како се увек до доласка у Русију називао“.
Указом царице Катарине Прве, Сави и његовим синовцима, утврђено је грофовско достојанство и наређено поданицима да нове грофове признају као Владиславиће, а не као Рагузинске „пошто то име ни пре нису носили“.
Сава је из Венеције, где је провео шест година /1716-1722/, по наруџбини цара Петра Великог, добављао вредна уметничка дела за нову руску пријестоницу у изградњи, која и данас красе прелепа здања и вртове Санкт Петербурга.
Међу најпознатијим уметнинама, које је Сава захваљујући свом трговачком и дипломатском умећу успео набавити и послати у Русију /и то као поклон за цара од папе, са којим је водио преговоре о конкордату/, налази се античка статуа Венере из трећег века пре нове ере, пронађена у околини Рима.
Према Тавријском дворцу у Русији, у којем се касније дуго чувала, постала је позната као Венера Тавријска, а данас се налази у музеју Ермитаж у Санкт Петербургу.
Из Венеције се у Паризу придружио цару Петру Великом, који га је позвао да му помогне у расправи на Сорбони о уједињењу хришћанских цркава. Након тога је од цара добио задатак да у Риму преговора са папом о конкордату Русије и Ватикана, што је такође успешно обавио, али је извршење споразума омела изненадна папина смрт.
Сава је у Цариграду купио роба – црнопутог дечака Ибрахима /према једним изворима из Етиопије, према другим из Камеруна/, којег доводи у Русију и поклања Петру Великом. Ибрахим, након крштења од цара назван Аврам Петрович Ханибал, прадед је славног писца Александра Пушкина. Отуда није чудо, каже Дучић, што се Пушкин толико интересовао за српску народну поезију и Карађорђа и његов устанак.
Пре Савиног доласка у Русију, један од руских изасланика у Цариграду, његов близак пријатељ којем је достављао поверљиве информације, био је Петар Толстој, предак, такође, чувеног писца Лава Толстоја.
У једном извештају руском двору, Толстој наводи: „Благодарећи љубави Саве Владиславића, имам таквих пријатеља који могу брзо сазнати тајне на Порти и мени их саопштити“.
Поносно носећи име првог српског архиепископа и никад не заборављајући да подстиче из Војводства Светог Саве, на празник Свете Тројице 1727. године на граници са Кином основао је град, као трговачку спону два највећа царства, у којем је подигао храм посвећен Светом Сави Српском.
Град је, по Светој Тројици и првом српском просветитељу, назвао Троицкосавск – једини град у свету који у свом називу носи име Светог Саве Српског. /Данас је то граница Русије са Монголијом, а град се од 1934. године зове Кјахта/.
Управо су Света Тројица /а тако се зове и манастир код Пљеваља који је Владиславић помагао/ и Свети Сава били главни животни светионици грофа Владиславића.
У Венецији се оженио Вергилијом Тревизан, младом девојком из племићке куће од које је био старији тридесет година и са којом је добио три ћерке. Нажалост, све три су младе преминуле, а најстаријој Ани на крштењу је кумовала Ана Петровна, кћерка цара Петра Великог. Рано је преминуо и његов син Лука из првог брака, а име прве супруге није познато.
Сава је био и велики љубитељ књижевности и музике, „свирао је на свирали“, превео са италијанског на руски „Историју Словена“ од Мавра Орбинија, а Дучић га назива и првим модерним путописцем код Срба. Савином заслугом, из Русије су Србима у јужној Угарској послати руски учитељи, граматике, буквари и црквене књиге.
Непосредно након тога српска црква у богослужењу, што напомиње историчар Владимир Ћоровић, уместо дотадашњег српскословенског, почиње да користи рускословенски језик, а тако је и до данас остало.
Тада је у Сремским Карловцима организована прва српска /односно рускословенска/ школа, из чега ће се изродити велики просветни и духовни центар код Срба.
Новија открића говоре да је један од највећих европских композитора тог времена Антонио Вивалди посветио Сави Владиславићу 1720. године своју оперу „Истина у искушењу“, у знак неизмерне захвалности свом добротвору што га је штитио и помагао му, како је у посвети записао чувени композитор. Плакат опере „Истина у искушењу“ пронађен је у дигиталној збирци Конгресне библиотеке у Вашингтону.
Колико је био познат сведоче и карикатуре венецијанских карикатуриста Антонија Занетија и Марка Рићија, које га приказују у његовој омиљеној венецијанској одећи.
учић у својој књизи детаљно разматра порекло Саве Владиславића, износећи различите верзије које као место његовог рођења помињу Гацко, Фочу, Попово поље, Херцег Нови /као годину Савиног рођења различити извори помињу 1664, 1668. и 1669/. Он закључује, позивајући се на „Летопис“ Симеона Кончаревића, да је Сава рођен у Јасенику код Гацка, а да је Фоча постојбина његове породице.
„Као што се види, изгледа доста вероватно да су Владиславићи пореклом из Фоче, а у Јасенику имали своје катуниште и летњиковац, као што се и данас тврди у Јасенику…“, пише Дучић.
На другом месту у истој књизи он наводи: „Сава је, кажу, преселио Владиславиће из Фоче у Јасеник…“
Дучић напомиње да у Дубровачком архиву постоји запис да су Владиславићи из Фоче „ben si sapesse che era nattivo ed abitante in Foccia“, што у преводу значи „у Фочи рођен и настањен“, а што се, како је цитирао историчара Константина Јиричека, односи на трговца Николу Владиславића, који је живео 1689. године у Фочи.
У забелешци у једном рукопису херцегновског архива на италијанском језику, Дучић је нашао податке о Сави Владиславићу, његовој браћи Јовану и Живку, као и оцу Дуки, који потврђују да су они из Фоче:
„Che la verita fu ed e, che li nobili sig. ri Zuanne, Xifko e Sava Co Co Vladislavich sono figlioli di Dto matrimonio gisto al rito ortodoso del Nobile Signor Ducca Vladislavich, nattivi nella citta di Fozza, statti ottomani“
Што значи у преводу:
„Да је истина била и јесте, да су племенита господа Јован, Живко и Сава Владиславић деца из брака склопљеног по православном обреду племенитог господина Дуке Владиславића, рођеног у граду Фочи, у османској држави.“
Код Дучића је, ипак, превладало мишљење да је Сава Владиславић из Гацка, мада и сам пише да је, осим народних предања и епских песама, које говоре о Владиславићима из Јасеника код Гацка, једини историјски доказ да је ова племићка породица из Гацка „Летопис“ Симеона Кончаревића, несуђеног владике далматинског, како га он назива.
Кончаревић 1758. године прелази у Русију, где умире у Кијеву 1769. У свом „Летопису“ помиње Луку Владиславића из Гацка, који је био близак са тадашњим херцеговачким митрополитом Василијем Јовановићем – Светим Василијем Острошким, те наводи да је Лука у Дубровнику имао сина Саву Владиславића.
Дучићево мишљење да је Сава из Гацка, а не из Фоче, преузимају касније многи који се баве биографијом великог руског дипломате, занемарујући његов фочански завичај. Међутим, више историчара, међу којима су Глигор Станојевић, Богумил Храбак и Вук Винавер, који су познати као одлични познаваоци Дубровачког архива, поуздано тврде да је Сава Владиславић био трговац из Фоче, који је развио јаке пословне везе са Дубровником.
„Рођен у трговачкој породици у Фочи, од оца Дуке и мајке Симе, Сава је од младости почео да се бави трговином“, пише Станојевић у свом делу „Неколико података о породици Владиславић“.
Станојевић цитира писмо дубровачког конзула Луке Кирика у којем 3. децембра 1711. године пише да је Живко Владиславић, Савин брат, којег су Турци ухапсили, рођен и живи у Фочи.
Фоча се налазила на трговачком путу између Дубровника и Цариграда /од Дубровника до Фоче у 17. веку стизало се за пет дана, а од Фоче до Цариграда за 24 дана/. Савин отац Дука, како говоре историјска документа која наводи Станојевић, важио је у Фочи као поверљива личност Дубровчана, који своју дипломатску пошту за Цариград и обратно упућују преко нега. О томе говоре писма дубровачког конзула у Цариграду Луке Барке дубровачком Сенату од 2. јануара 1692. и 23. октобра 1693. године.
Везе ове фочанске породице и Дубровника нарочито су појачане, пише Станојевић, када је Сава Владиславић из трговачких разлога отпутовао у Цариград, где се једно време настанио.
Писма Барке, који је у Цариграду са Савом био „у блиском и честом додиру“, наводи и Дучић, истичући да дубровачки конзул Владиславиће у Фочи назива персоне хонорате /људима од угледа/.
„Барка је врло често у својим извештајима дубровачкој влади говорио како јој шаље ово или оно своје писмо `које сам препоручио Дуки Владиславићу у Фочи` или `које сам препоручио поменутим Владиславићима`, увек додајући да је то у Фочи“, цитирао је Дучић дубровачког конзула у Цариграду.
Српски писац у књизи доноси и три писма Дуке Владиславића. Једно од њих писао је ћирилицом у Фочи 1705. године дубровачком Сенату, „да се преда господину Бару Бетери /он је био, истиче Дучић, деда Руђера Бошковића/ у поштене руке у Дубровник“.
Дучић, међутим, погрешно закључује да Дука Владиславић, иако то потврђује више историјских докумената, није Савин отац, већ сматра да би он могао бити његов брат.
Српски писац наводи да се Савин отац звао Лука, имајући у виду да то у свом делу саопштава Кончаревић, те да се и Сава у Русији потписивао Сава Лукић Владиславић.
Упоређујући све доступне податке, са великом вероватноћом може се закључити да су Дука и Лука једна те иста особа, а поготово имајући у виду да се Дукина супруга звала Сима, што је име Савине мајке.
/“Од нас невољнијех, поробљенијех и проћеранијех Симе Дуке Владиславића и Канде Живка Владиславића…“, пишу из Боке которске из избеглиштва, након што су протеране од Ченгића, Дукина супруга и њена снаја, супруга сина Живка, босанском везиру Ахмед-паши 26. априла 1712. године/.
Из писама Дуке Владиславића Дубровнику, види се да је ћириличко слово Д веома слично слову Л, готово идентично, док је у руској азбуци слово Д налик латиничком. Уколико је Сава наставио и у Русији да се потписује српском ћирилицом, онда би се могло закључити да су руски извори касније његово Дукић протумачили као Лукић.
Историчар Вук Винавер, позивајући се на документа из дубровачких архива, која поименично и наводи, пише да су Владиславићи из Фоче крајем 17. вијека били међу најјачим православним трговцима, који су пословали преко Дубровника.
„У дубровачким актима из последњих година 17. века види се да су међу главним трговцима из залеђа били Брњаковићи у Сарајеву и Владиславићи у Фочи. Наиме, отпочело је наступање и православних трговаца. Они се нарочито много појављују у Дубровнику неколико година после рата из 1683. године. Владиславићи су били међу најјачим православним трговцима, а поред њих и Милорадовићи“, пише Винавер у свом дјелу „Дубровачка трговина у Србији и Бугарској крајем 17. вијека“.
Историчар Богумил Храбак пише да се у другој половини 17. вијека, крајем Кандијског рата /1645-1669/, а посебно за вријеме Морејског рата /1684-1699/ веома расцвјетала хајдучија по херцеговачким путевима, па тако међу трговцима из Фоче које су у априлу 1689. опљачкали хајдуци у служби Млетака помиње и Владисављевиће.
„Од трговаца су се јавили за обештећење Симо Влаисављевић, Продан Кумуловић, Сава Дучић и Крагуј Томашевић, сви из Фоче и Јован Петров из Рисна. Хајдуци су затим опленили и Николу Владисављевића из Фоче“, наводи Храбак у књизи „Фоча до краја 18. века“.
/Може бити да је Сава Дучић, који се помиње у овом извјештају, у ствари Сава Владиславић, јер се у историјским изворима као његов отац наводи Дука Владиславић/.
Храбак даље пише о Сави и његовој породици из Фоче.
„У годинама ратова, али и пре њих, фочански трговци су ређе само долазили за сваку ствар у Дубровник него су пословали преко пуномоћника. Сава Владиславић, рецимо, пословао је у Дубровнику преко Ришњанина Ивана Петрова, кога је у Дубровнику овластио. Владиславићи су били главни хришћански трговци у Фочи, као што су католички Брњаковићи били у Сарајеву. Време пословне супрематије Владиславића почело је још крајем 16. века“, наводи Храбак.
Он истиче да су фочански трговци Сава Владиславић и његов брат Живко били истакнути национални радници.
„Везе чланова фочанске трговачке породице Владиславића са Дубровником настављене су и у наредним деценијама па и у столећима. Дука Владиславић био је релејна станица за отпремање поште из Цариграда у Дубровник /1692-1693/. Сава Владиславић прешао је 1694. на Исток, примајући поруке преко Драча. Почетком 18. века из Цариграда је прешао у Русију, где је био близак двору, достављајући овом поруке дубровачке владе“, пише Храбак о Сави.
И у другој деценији 18. века Владиславићи из Фоче, пише Храбак, и даље су били најјачи међу православним трговцима из Херцеговине.
Владиславиће из Фоче, тачније Савиног брата Живка, овај историчар помиње и као учесника у устанку против Турака 1711. године.
„За време турско-руског рата 1711. године устаници у Херцеговини су почели нападати мање утврђена места /Грахово, Гацко/. По народу су ширени прогласи. Турци су спречавали растурање пропагандног материјала, хапсећи растураче прогласа. Због тога је био лишен слободе Живко Владиславић, Савин брат, који је у оковима спроведен у Цариград“, наводи Храбак.
Према тумачењу Јована Дучића, а то је и мишљење Конастантина Јиричека, инспиратор овог устанка у Херцеговини, који историчари називају претечом Првог српског устанка /готово стотину година пре Карађорђевог/, био је Сава Владиславић, који се тада налазио на двору руског цара Петра Великог.
Сматра се да је проглас којим руски цар позива „хришћане грчке и римске вере“ на Балкану на устанак против Турака, а који је прочитан на Цетињу на Видовдан 1711. године, саставио управо гроф Сава Владиславић.
Тада су на Цетиње код владике Данила, којем су предали писмо цара Петра Великог, из Русије стигла двојица руских официра српског порекла – пуковник Михаило Милорадовић и капетан Иван Лукачевић, рођен у Подгорици. Њих двојица ће, уз цетињског владику, предводити устанике у борбама са Турцима.
Позиву из Русије одазвали су се Црногорци и Херцеговци, док је изостала подршка Млетака, Дубровника и католичког становништва. Устаници су имали почетних успеха, опседајући више турских утврђења, али је након потписивања мира између Русије и Турске, а на штету Руса, устанак пропао.
Турци су строго казнили побуњенике, опустошили Цетиње и порушили Цетињски манастир.
У одмазди је страдала и породица Саве Владиславића у Фочи и у њиховом летниковцу у Гацку. Како у својој књизи наводи Јован Дучић, имање породице Владиславић у Јасенику код Гацка похарали су Ченгићи.
Занимљиво је да су, слично као Владиславићи, и Ченгићи имали велике поседе у Фочи и Гацку. Део породице Владиславић избегао је у Херцег Нови и Рисан, који су тада били под Млецима, као и у Дубровник, а део код Саве у Русију.
Очигледно је да је и након похаре од Ченгића, у Фочи остало чланова ове породице или су се накнадно вратили, јер народно предање, али и историјски извори њихово присуство у граду на Дрини и Ћехотини памте све до половине 19. века.
Сава је касније из Русије долазио у Дубровник, где је у подграђу имао кућу са вртом, и у Херцег Нови, у којем ће, како пише Дучић, подићи красну кућу. У дубровачко залеђе под Турцима и у свој завичај Фочу и Гацко није могао – разумљиво, јер су Турци тражили његову главу, али је црквама и манастирима слао богате дарове.
Сви поменути историјски извори, укључујући и предања која је забележио Дучић, са приличном поузданошћу говоре да је племићка и трговачка породица Владиславић вековима живела у Фочи – важној трговачкој станици на путу од Дубровника ка Цариграду, а да је у селу Јасеник код Гацка, које се налази на више од 1.000 метара изнад мора, имала своје катуниште-летниковац. /Удаљеност Гацка од Фоче је око 50 километара/.
Били су једна од ретких православних породица у Фочи од пре пада под Турке, о чему говори и фочанско народно предање, а стална расељавања и мењања становништва допринела су да сећање на њих у овом граду прилично избледи.
Још је и чувени фочански лекар Ристо Јеремић писао о Владисављевићима као старинцима из Фоче, чија се лоза угасила у 19. веку и на чијем земљишту је подигнута црква.
Срећом да је сачуван гроб Савке Јовичић, рођене Владисављевић /1799-1874/, која се сматра последњом фочанском племкињом.
Она и њене сестре поклониле су земљу за градњу српске школе и цркве у Фочи, а њихов отац и брат, последњи мушки изданци фочанских Владисављевића, како каже предање, избегли су у Влашку због турског зулума.
Савкин надгробни споменик у порти Храма Светог Николе, једини у том ограђеном простору, и народно предање сведоче о присуству Владиславића у Фочи и великом значају који су имали за овај град, што потврђују и поменута архивска документа у којима се наводе као водећи фочански трговци.
Имајући све то у виду, Фоча се не би смела одрећи српског и руског великана, грофа Саве Владиславића, можда и свог најславнијег становника.
Руски капетан Јово Влајсављевић у народној „Фоча и Фочанке“
И народна песма „Фоча и Фочанке“, коју је забележио Вук Караџић, упућује да су Владисављевићи, који су се населили у Русију, били из Фоче.
Заробљени турски Хасан-паша Русима прича да су „у свој Босни и Херцеговини“ Фочанке најлепше девојке, а када московска господа каже свом капетану Јову Влајсављевићу /како му је презиме наведено у песми/ да их води да Фочу робе и плене Фочанке, Јово им одговара да су залуду лепе Фочанке, јер није ласно Фочу поробити.
Сужањ Хасан-паша му каже да не лудује, јер Фоча не имаде града /тврђаву/ и да ће је ласно поробити, на шта му Јово Влајсављевић одговара да су у Фочи до три града тврда: „Једно Дрина, друго Ћиотина, а трећи је Црни врх планина, тер се Фочи приступит` не даду“.
Дучић објашњава да је Сава Владиславић, према руским подацима, имао са собом у Русији брата Јована, са четворицом његових синова и једном ћерком, а четврти од ових његових синова носио је такође име Јован.
Он наводи да не би било чудно да је у Вуковој песми можда реч о једном од ове двојице Владиславића, Савином брату или синовцу, тим пре што је, напомиње Дучић, реч о Фочи, постојбини Владисављевића.
Сава је могао да се роди у Фочи или у планинском Јасенику, али ако је тачан податак који историчари наводе да је рођен у јануару /око Савиндана или на сам празник/, када је снег највећи и зима најјача, мала је вероватноћа да је породица тада била у планини.
Само место рођења можда је упитно, али не и чињеница да је он био трговац из Фоче.
