У Хрватској су пре четири године пребројана 3.871.833 становника. Готово четири милиона душа. Што мртвих, што живих. Међу њима је и 300.000 оних који су купили карту за концерт Марка Перковића Томпсона који ће бити одржан 5. јула на загребачком Хиподрому. Они који продају карте кажу да је светски рекорд у продаји улазница оборен. Али није оборен само тај рекорд. Тога ће, наиме, дана 281.774 Хрвата и Хрватице бити спремно за Перковићев дом. А његов је дом, наравно, тамо где нема српских кућа.
Сви ће, наравно, рећи како, заправо, на концерт иду зато што воле “Аницу” и “Гене камене”, али тешко да ће се међу 281.774 поносна Хрвата и Хрватице наћи бар један јунак који музичком поглавнику неће отпоздравити када са ратоборне бине дрекне: “За дом!” Сваки шести или сваки осми Хрват биће тога дана на Хиподрому и то је отприлике оно што Хрватска данас јесте. Томпсон није њено лице, али јесте њено наличје које је далеко боље улаштено и очувано. Ако је Хрватска име, онда јој је Перковић презиме. Још тачније: ако је Хрватска име, Томпсон је њен надимак.
Марко из Чавоглава је мера хрватства. Бар за оних три стотине хиљада душа. Они не иду на његов концерт само зато што воле Томпсонову музику – лошу музику је ионако далеко лакше волети него одличну – него зато што тиме доказују да је њихово биће од малог нокта на нози до неуредно пуштених шишки хрватско. Коме то доказују: себи или другима? Понекад себи, понекад другима, а најчешће пуцају у оба смера у нади да ће погодити и једну и другу мету. Ако у себи не могу да пронађу друго и другачије хрватство, пронаћи ће га у високо подигнутој руци и у црној кошуљи.
Оно што Перковић пева, нити је боље нити је горе у односу на оно што певају слични њему, али у хрватској демократији, која се пренаглашено поноси бегом из балканске пећине која воња по многобројним мржњама и свакојаким друштвеним патологијама, не постоји ниједан певач, ниједна певачица и ниједна група која би окупила 300.000 душа. Што мртвих, што живих. Никоме од њих – ни Оливеру, ни Арсену, ни Џибонију – то нити је било, нити јесте агенда, али има нешто поражавајуће у чињеници да се толико Хрвата данас радује усташкој костимографији.
За оне који ће 5. јула ићи на Хиподром, то није само концерт, као што никада није био ни за оне који су ранијих година журили ка Пољуду или према “Хрватским витезовима” у Дугопољу. То је њихово ходочашће, миса, религиозни обред на чијем се крају из малих претварају у велике Хрвате. А велики Хрвати нису они који се куну у хрватство, него они који мрзе српство. Управо због тога је Томпсон толико потребан Хрватској; како пре двадесет и пет година, када је о њему емитована “Латиница”, тако и данас када нема никога ко ће питати одакле долазе толика грла која се заклињу Перковићу, његовом дому и миротворачком крсту који се пресијава на црној или маскирној кошуљи.
Хрватска – притом, наравно, мислим на хрватску политику – не може, не зна и не жели да постоји уколико у њој усташтво није могуће. Уколико, заправо, није могуће слабо прикривена мржња према онима који су ионако сведени на Туђманових омиљених три одсто. Ако не свих 300.000 који ће бити на Хиподрому 5. јула, онда њих 281.774 мисли да Томпсон никада и није певао о Јасеновцу и Градишки Старој, баш као што мисле да је свака бројка побијених у Јасеновцу преувеличана у складу са великосрпском идеологијом.
Томпсон, на концу, није уопште толико битан као милитантни народњак, али је више него битан као један од најважнијих симптома болести и званичне и илегалне Хрватске. Он је огледало у које Хрватска кад-тад мора погледати. Што је мање људи на Томпсоновом концерту, то је Хрватска више оно што мисли да јесте. А оно што, заправо, јесте биће јасно чим 5. јула Перковић изађе на бину, стане постојано пред микрофон и поздрави омладину и оне мало старије традиционалним хрватским поздравом који позива на мир, љубав и толеранцију.
