Човечанство се актуелне 2025. носи с великим и то горућим проблемима. Један од највећих надолазећих проблема јесте глобална несташица хране, која би се могла манифестовати у наредним деценијама.
У првом плану су геополитичке напетости на релацији Вашингтон – Брисел – Москва – Пекинг – Техеран. Ратови у Украјини, Судану и Мјанмару, глобално надметање суперсила кроз инструменте као што су НАТО савез, БРИKС и трговински ратови представљају опасне изазове који могу резултовати окончањем света кроз нуклеарни, хемијски или неки трећи армагедон. Иако су класични политички и други стратешки изазови веома опасни и не треба их подценити, неке претње пролазе испод радара. Другим речима, иако је нека опасност свакодневно видљива и моћним структурама које управљају светом и просечним људима, мало ко чини конкретне кораке како би се проблем скинуо с дневног реда. Али несташица хране би се могла манифестовати у наредним десетљећима.
Црна прогнозе
Ако се наставе негативни актуелни трендови као што су инфлација цена основних добара, пад приноса усева, недовољно улагање у пољопривредне технологије и алате, у свету би до 2050. године могла наступити општа несташица хране и прехрамбених производа. Такав став су изнели бројни угледни пољопривредни стручњаци као што је др. Cary Fowler, посебни изасланик за глобалну прехрамбену сигурност у администрацији Џоа Бидена у периоду од 2022. до 2025. Fowler је познат као утемељитељ пољопривредне организације Svalbard Global Seed Vault, која садржи узорке више од милион различитих сорти усева и његово мишљење није неважно.
Како би упозорили свет на надирућу опасност, у јануару ове године, више од 150 добитника Нобелове награде и Светске награде за храну издало је отворено писмо упозоравајући на могућу глобалну кризу глади. Становништво трећег планета од Сунца ће све више расти, а храна ће се све мање производити. Процене говоре како ће становништво планета Земље 2050. износити 9,8 милијарди. Актуелна бројка почетком 2025. износи нешто више од 8 милијарди. Проблем је што прогнозе говоре како ће се до 2050. због утицаја климатских промена стопе приноса усева смањити за 3 до 12 посто.
Експерти међу којима се налазе физичар великог бресква Роберт Вудроу Вилсон, хемичарка добитница Нобелове награде Џенифер Доудна, економист Џозеф Стиглитз, научница НАСА-е Cynthia Rosenzweig, истакнули су потребу за значајним повећањем улагања у истраживање и развој како би се повећала производња хране за 50 до 70 посто у наредна два десетлећа. Једнако тако, истраживања економиста специјализованих за пољопривреду указују на то како ће светско привреда до 2050. требати произвести 50 до 60 посто више хране у односу на нивое с почетка 2020-их како би се нахранило растуће становништво.
Алармантни трендови
Већ сада стање с прехраном људи на нашем планету није бајно. Штавише, јако је забрињавајуће и иде према најгорем сценарију. Према подацима Статисте и Светске здравствене организације (СЗО), током 2024. у свету је 735 милиона људи било подхрањено – бројка једнака становништву две и по Америке. То је огроман скок у односу на 2019. када је било подхрањено 613 милиона људи. У само пет година забележен је пораст подхрањених особа од 122 милиона. Дакле, популација величине Јапана је у пет година постала толико осиромашена да нема довољно хране и хранљивих твари за одржавање нормалне исхране и задовољавајућег здравственог стања. Очекује се да ће број подхрањених особа или особа којима прети глад износити око 1,5 милијарди око средине 21. века. То је бројка већа од актуелног становништва Кине или Индије.
Глад и подхрањеност слабе имунитет и повећавају осетљивост на заразне болести као што су туберкулоза, маларија и респираторне болести. Подхрањеност може изазвати и хроничне здравствене проблеме попут анемије, кардиоваскуларних болести и слабљења костију, а дугорочно може имати озбиљан утицај на развој деце, изазивајући физичко и ментално заостајање. У екстремним случајевима, хронична подхрањеност може довести до смрти, посебно међу најрањивијим групама као што су деца, труднице и старије особе.
Изразито негативне бројке
Разлози за драстичан пораст гладних у свету последњих година су: пандемија корона вируса, украјински рат, суше и поплаве које су резултирале високим ценама вештачког ђубрива и жита. Русија и Украјина су пре избијања општег рата 2022. биле водећи глобални снабдевачи пшенице, јечма, сунцокретовог уља. Уз то, треба додати и недовољне залихе жита и других прехрамбених потрепштина у многим земљама. Те 2022. 131 држава света (од њих 196 међународно признатих) је више увозила него што је увозила хране, па је логично да је дошло до погоршања прехране. Исте године скоро трећина глобалне популације није могла произвести или купити храну.
Најгоре су биле погођене оне државе које једва прехрањују своје становнике попут држава Африке и Блиског истока (Јемен, Сомалија, Етиопија, Чад и Нигер). Према подацима Светског програма за храну Уједињених нација (WFP), суша изазвана Ел Нињом (природни феномен повезан са променама климе у тропима) током 2023.-24. у Сахелију била је најгора у последњих 40 година и угрозила је исхрану 2,2 милиона становника Анголе.
Природни узроци проблема
У блиској будућности глобална несташица хране могла би настати као последица неколико узрочних фактора. У првом реду ради се о неповољним временским условима, политички нестабилном окружењу у којем превладава незантересованост те економске потешкоће попут поремећаја у снабдевању ланцима. Изванредни временски догађаји попут олуја, поплава, туче, пожара, суша, земљотреса, ерупција вулкана те неуједначен однос падавина и сунчаних дана утичу на смањене приносе усјева. Истовремено, растуће глобалне температуре штете пољопривреди.
Повећање температуре ваздуха од почетка 21. века износи од 0,4 °C до 0,5 °C, што је врло драматично. Климатске промене смањују количину и квалитет доступне хране. Топлија клима повећава испаравање и смањује доступност воде за наводњавање усјева. Високе температуре смањују продуктивност урода пшенице, кукуруза и риже. Уједно погодују размножавању инсеката и биљних болести. Неправилни временски obrasци (изостанак класичних годишњих доба) отежавају предвидивост садње и жетве. Узрок несташице хране су додатни природни проблеми као што су ерозија и деградација тла те губитак биолошке разноликости.
Политичари занемарују производњу и дистрибуцију хране
Политички проблеми као што су сукоби, ратови и незантересованост националних влада за пољопривреду разорно делују на производњу и дистрибуцију хране, доводећи милионе људи на руб глади. Ратови уништавају пољопривредну и транспортну инфраструктуру, претварајући плодне оранице и саобраћајнице у бојна поља. Сукоби попут герилских диверзија и терористичких напада терају фармере с њихове земље, остављајући поља необрађена.
Велики је проблем недостатак заинтересованости политичара за пољопривреду којом се бави све мањи број становника па самим тим становници села представљају мањи део бирачког тела. Када владе занемарују пољопривреду, рурална подручја заостају, а пољопривредници немају приступ модерним технологијама, наводњавању и кредитима, што смањује приносе и погоршава доступност хране на тржишту.
Санкције највише погађају обичне људе
На ратове и политичку нестабилност непосредно се надовезују економски проблеми. Санкције и трговинске баријере штетно делују на снабдевање ланцима. Основне намирнице попут жита, биљних уља, меса и месних производа, воћа и поврћа, шећера постају прескупе (инфлација и хиперинфлација) или недоступне сиромашним слојевима у земљама у развоју, али и у развијеним земљама. Сиромашни постају још сиромашнији што их покреће на миграције у градове или друге државе – нпр. из Африке у Европу. У неким случајевима, мали фармери или фармери у сиромашнијим земљама престају с радом јер посао престаје бити исплатив. Високе цене производње хране због политичких или економских разлога смањују мотивацију пољопривредника за производњу и отежавају улагања у аграрне технологије. Све то негативно делује на снабдевање тржишта храном.
Потенцијална решења обичних људи
Питање је како спречити глобалну несташицу хране? Обични људи могу се донекле заштитити од глади тако што редовно одржавају залихе готове хране или сами науче узгајати одређене биљне и животињске врсте. Домаћинства могу креирати залихе непокварљивих намирница као што су конзервирана храна, брашно, уље, шећер, рижа, тестенине, пасуљ и сушено воће. Узимајући у обзир могућност несташица или раста цена, корисно је имати залиха за барем неколико недеља. Још је боље решење самостални узгој хране, пише портал Геополитика.
Одржавање малог врта с поврћем и воћем може пружити стални извор свеже хране и смањити зависност од супермаркета. Једноставне културе попут парадајза, паприка и зачинског биља релативно је лако узгајати. Обични људи могу подржати рад локалних породичних приватних газдинстава (ОПГ-ова) и куповати од њих храну. ОПГ-ови имају краће дистрибутивне ланце од великих корпорација и мање су осетљиви на економске и политичке поремећаје. Уз то, узгој хране је здравији. То су ватрона решења, али једина права решења су стуктурална.
Структурална решења
Стручњаци тврде како је решење за проблем манjkаве глобалне прехране промена приоритета држава. Националне владе требају креирати услове за остварење одрживе пољопривреде и одрживе глобалне снабдевања храном и прехрамбеним производима. Оба фактора су основни предуслови за спречавање глади. Другим речима, владе требају повећати своја улагања у пољопривредна истраживања, укључујући дугорочне инвестицијске технолошке и инфраструктурне пројекте. Међутим, то није случај ни у САД-у. Буџет владе САД-а за пољопривредна истраживања и развој налази се на истој разини као пре 50 година, узимајући у обзир инфлацију. Према доступним информацијама, укупни буџет Министарства пољопривреде САД-а за фискалну годину 2024. износио је приближно 186 милијарди УСД. Истовремено, војни буџет владе САД-а износио је око 850 милијарди долара. Истовремено, у САД-у се 47 милиона Американаца суочава с подхрањеношћу и не уноси довољан број дневних калорија.
Пољопривредници би требали користити напредне технологије попут прецизне пољопривреде, одрживог наводњавања и бољих семена. Врло је важно смањити зависност од увоза кроз подстицање локалне производње и диверзификацију произвођача хране. Владе би требале подстицати и субвенционисати одрживе пољопривредне праксе, које не угрожавају животну средину, али истовремено омогућавају веће приносе. Уз то, треба радити на смањењу бацања хране. Миллиарде тона хране сваке године заврше као отпад, док многи пате од глади.
Националне државе и мултилатералне организације требале би заједно сарађивати како би се спречила глобална глад. Притом је важно улагање у едукацију пољопривредника. Међутим, то не разумеју или не желе разумети кључни центри политичке и економске моћи у свету. На жалост, чини се како ће глобална несташица хране избити у неком периоду у будућности, само је питање тренутка. Како ће се државе и појединци носити с тим проблемом биће занимљиво видети. Као увек у историји, нема сумње како ће најгоре проћи они најнезаштићенији, док ће се богати унапред заштитити.
