Филм „Острво“ (2006) Павела Лунгина није само остварење које је освојило највеће награде у руској кинематографији, већ и културни феномен који је успео да изазове дубоку расправу о духовности, моралу и природи покајања. Док га једни виде као савремени манифест православне уметности, други га посматрају као критику институционалне религије. Али можда најважније питање није шта филм „јесте“, већ шта он „постаје“ у додиру са својом публиком, тако да ни након скоро две деценије од свог настанка није изгубио ни грам јачине у порукама које смо могли из тог филма да добијемо.
„Острво“ није класичан религиозни филм, иако је радња смештена у манастиру и осликан православном симболиком и духом. То је филм који говори о људским слабостима и дубоким унутрашњим борбама кроз призму греха и покајања. Ипак, оно што га чини посебним је начин на који успева да огледа савремену људску природу. Кроз лик јуродивог монаха Анатолија, филм показује како се човек бори са осећајем кривице, по трновитом путу искупљења. Уместо да буде „православни филм“ који следи утврђене каноне, „Острво“ прелази границе религије и улази у свеопшту причу о моралу и грешности човека.
Једна од најпровокативнијих тема филма је однос између духовног ауторитета и људске слободе. Отац Анатолиј, као духовник, често преузима улогу која улази у „сиву зону” између водича и манипулатора. Његови поступци, од одбијања да благослови абортус до наметања радикалних животних одлука, постављају питање: где је граница између љубави према ближњем и контроле над његовим животом?
Ова динамика између духовног и људског наводи публику да размишља о моћи коју један монах може имати, али и о одговорности коју та моћ носи.
Централну улогу у успеху филма неоспорно носи Петар Николаевич Мамонов (1951-2021), једна од најконтроверзнијих и најфасцинантнијих фигура руске кинематографије али и културе уопште. Као човек који је почео каријеру у панк музици, Мамонов је био оснивач култног бенда „Звуки Му“, који је дефинисао руску музичку алтернативну сцену осамдесетих година. Његова музика, позната по експерименталном звуку и провокативним текстовима, представљала је отворену побуну против совјетског система.
Међутим, крајем деведесетих, Мамонов се потпуно окренуо вери и животу у самоћи. Живећи у селу далеко од градских гужви, постао је дубоко побожан, а та трансформација је у великој мери обликовала и његове касније глумачке улоге. У „Острву“, Мамонов не игра само лик оца Анатолија, он проживљава сопствени духовни пут, што филму даје аутентичну снагу и дубину.
Филм се истиче једноставношћу и аскетизмом који не остављају простора за спектакуларност или претеривање. У том аскетском мозаику, публика је приморана да се фокусира на суштину: грех, искупљење и људску слабост.
Режисер Павел Лунгин, познат као човек либералалне политичке оријентације на један готово необичан начин ствара свет који је истовремено и суров и топао.
Сценариста Дмитриј Собољев признао је једном приликом да није „црквен човек и баш узоран верник“, али је успео да у центар приче постави главно питање које превазилази верске оквире: како опростити себи? Чак и ако Бог опрашта, остаје питање како живети са самим собом.
Мамонов у Србији – филмови који су нас задивили
Љубитељи руске кинематографије у Србији имали су прилику да виде Мамонова у неколико значајних филмова. Поред „Острва“ (2006), издвајају се следећи филмови:
„Такси блуз“ (1990) – Драма о сложеним људским судбинама у којој Мамонов приказује нервозног саксофонисту, борећи се са сопственим демонима.
„Цар“ (2009) – Још један филм Павела Лунгина, у којем Мамонов тумачи лик Ивана Грозног, приказујући га као владара на ивици лудила.
Његове улоге увек носе препознатљив печат, а то је неописиво јака емоција, што га је и гурнуло у ред највећих савремених руских глумаца.
На крају, „Острво“ није само филм, то је провокација која позива гледаоце да преиспитају своја уверења, моралне ставове и односе према својој православној вери. Порука коју носи није једноставна, нити се уклапа у један унапред задати калуп. Уместо тога, филм поставља нека питања на која свако од нас мора сам да одговори.
Филм се, попут монаха Анатолија, налази негде између светости и грешности, између теологије и уметности. И управо у том простору, „Острво“ проналази своју највећу снагу као дело које нас приморава да размислимо не само о ономе шта гледамо, већ и да будемо искрени сами са собом.
Душан Опачић
