Четири године од смрти човека који није пристајао ни на шта осим на Истину
Има људи који не припадају ниједном жанру, јер су сами по себи жанр, по својој природи. Њихово постојање је пукотина у току времена, нешто што није испричано, али се памти, као ехо, као опомена, или можда као благослов. Петар Николајевич Мамонов, руски глумац, песник, панкер (што му дође музичар) и боготражитељ био је један од таквих. Четири године након његовог одласка, тек сада ми се открива оно што је носио у себи.
А можда га и не треба схватати, Мамонова не треба тумачити. Њега треба слушати, гледати и читати, а понекад, издржати.
Почетком осамдесетих, у доба када совјетска стварност почиње лагано да пуца по шавовима, појављује се уметник који на сцену не излази да изведе песму, већ да експлодира. Мамонов, са својом групом „Звуки Му“, не наступа, он из себе пуца, пева, урличе и гази саму идеју перформанса. Постаје симбол нове, аутентичне андерграунд сцене, не оне која стреми месту у званичној култури, већ оне која покушава да сачува нешто дубље, попут сопствене душе. У том телесном, театралном изразу, критика је препознала елементе Данила Хармса, а можда и нешто старије, карикатуру трубадура, ентузијасту који царево лудило разобличава тако што сам постаје луд. У једном интервјуу Мамонов је рекао: „Ми исказујемо негативна дешавања око нас. Људи, видевши мене хулигана треба да се уплаше и постиде.“
Провокација није била циљ. Била је метод или можда чак његова духовна терапија.
У совјетску кинематографију улази као демон у храм: с подсмехом, али и са страшћу. У култном совјетском филму Игла Рашида Нугманова (1988), игра хладног, меког, али смртоносног доктора Артура Јусуповича, човека који, уместо да лечи, навлачи људе на хероин и узима им имовину. То није била обична улога, већ као да је била индигом пресликан образац човекове психе: хладно рационалан, наизглед стабилан, али у дубини деструктиван.
После Игле долазе улоге које све више личе на личне исповести. У Такси Блузу (1990) Павела Лунгина, тумачи музичара и алкохоличара, човека који у пијаном заносу вришти на Бога, а сутрадан пружа руку за једну рубљу у име Његово. Камера ту не прати глумца који тумачи неког лика, већ демонског подвижника: током целог филма неизвесно је да ли ће следећи кадар донети спасење или пропаст.
Из данашње перспективе и хронолошки гледано од тог филма можемо приметити да нам Мамонов наговештава преокрет под паролом: борба са самим собом почиње. На врхунцу своје уметничке каријере, Петар Мамонов доноси радикалну одлуку, напушта Москву и повлачи се у сеоску самоћу. Истовремено се удаљава и од старог себе, од својих претходних идентитета, улога и хаотичних слика које је годинама градио. Уместо да настави путем славе и уметничке експанзије, он руши све што је сматрао сувишним у себи и око себе. У том моменту улази у период дубоке личне трансформације: оставља алкохол, почиње да чита Свето писмо, али пре свега, уводи мир и тишину у свој живот.
Ова тишина није била бег од света, већ његова најискренија и најдубља побуна. Не против других, већ против сопствених илузија и унутрашњих урлика. У њој се рађа нова фаза његовог живота, фаза духовног уздизања и окретања православљу, у смиренијем тону, али не мање интензивна. Уместо експлозивне провокације, наступају године у којима преовлађује кроткост, стрпљење и покајање.
Његов лични преображај добија своју круну у филму Острво из 2006. године, поново у режији Павела Лунгина. У том остварењу, Мамонов игра монаха који, обузет грижом савести због издаје у рату, живот проводи у тиховању и духовној служби, тражећи опроштај. То више није била глума у класичном смислу. Његово лице, глас и покрети нису играли, већ су сведочили. Између улоге и живота граница је готово нестала. Након тог филма, његова јавна делатност добија потпуно нову димензију. Његови видео монолози, читања Јеванђеља, предавања у православним храмовима и јавни наступи све више подсећају на сведочанства мисионара, човека који је, прошао кроз таму безумља, успео да пронађе пут ка љубави. Тај пут, ма колико тежак и болан био, открива се као једини истински духовни циљ.
Када је у јулу 2021. објављена вест о смрти Мамонова, јавност у Русији, али и у Србији, реаговала је с дубоким емоцијама. Друштвене мреже преплавили су његови стихови, фотографије, цитати, видео снимци, исечци из филмова и интервјуа. Али оно што је остало као истина јесте да Мамонов није био само бивши панкер, нити само глумац који је пронашао веру. Он је био све то истовремено, човек који је прошао кроз многе крајности и успео да их помири у један, јединствен унутрашњи поредак.
Последњих месеци живота, у разговорима са новинарима, видело се да више нема стрпљења за враћање на старе теме. Покушаји да се оживе године прошлости код њега су наилазили на хладноћу. Сматрао је да је ту фазу живота у себи заувек окончао. Као да је знао да се крај приближава и да му више није потребан одјек, већ само тишина. Права врата, о којима је често говорио, изгледа да је најзад пронашао.
У једном мање познатом, али симболички снажном филму из 1995. године, „Време туге још није дошло“, Мамонов тумачи мистичну фигуру, човека који доноси дар једном селу и затим нестаје. Његова последња сцена у том филму као да предтавља и његов тестамент: свет је сложен, свако има своју улогу, али највећи морални преступ није у томе ко си, већ у томе ако издаш ближњег. У свету у коме се уметник, разбојник, проститутка и праведник налазе на истом месту, Мамонов назире суштину: човек је спој супротности, у њему живе и добро и зло, и тама и светлост.
Он је дубоко веровао да лудило понекад може бити ближе светости него уредно сређен живот. Стварна вредност лежи у искреном покајању, а не у спољашности која је видљива голим оком. Зато га се треба сећати као човека који је имао храбрости да себи призна све: и слабости, и падове, и прљавштину.
Ипак, веровао је да Бог постоји и да га треба пронаћи. У тишини. У себи.
Молимо се да је Господа, на крају, заиста и пронашао.
