У тешким временима изгледа непристојно трагати за нежношћу и блискошћу, признавати сопствену осетљивост и слабост, јер све се то види као хендикеп у борби за опстанак и за стицање. Али ипак, оно најдубље у човеку – а што га уосталом и чини човеком – тражи своје, трепет душе тражи да се изрази кроз скраме и оклопе онога што сматрамо реалношћу, душе хоће да се додирну и да продишу, хоће да се помилују тела, не само да се рву или јебу, него баш помилују, да једно другом пруже милост међусобног прихватања. Укратко, времена могу бити оловна, али то не жели да буде људска душа, јер шта је друго душа него наш живот, а она не може хтети ништа друго него да живи. Она жели да проговори кроз маске и оклопе, да бљесне, севне, затитра, како би уопште била жива.
Сећам се да ми је значила нека рок и поп музика у мојој такође оловној младости, која је упркос ратовима и расулу заступала и бранила наше право на интимност, на унутрапњи бол, на радост, макар и незнатно и због незнатног. Која је признавала да су осећања чаробна, да су блискост и топлина важни, да требамо једни другима, да имамо право на то да признамо сопствену усамљеност, неадекватност, недосраслост, а да одмах себе не оптужимо као губутнике или плачипичке. Нити да другима дамо право да нас оптужују, као да они сами немају живе душе, а имају их, макар себе убеђивали у супротно, макар их наизгед безнадежно савладао (само)заборав.
И данас понегде има тог трепета, тог непристајања на безнадежност заборава, тог мутног сјаја испод углачане површине света, састављене од лажи, самообмана, моралне и сваке друге беде и запуштености, у којој не обитавамо само ми овде, него чини нам се и читав свет, толико да нам делује да никада није ни било нити да може бити другачије. Има га и у музици ових млађих генерација, јер популарна музика и јесте увек била музика младих, оних који су у том тренуту млади и имају право да буду млади, јер то неће бити дуго. Наш умор и разочараност никоме не може да одузме право на соствени поглед и доживљај стварности, па ни на сопствене заблуде, грешке и илузије, јер њих мора бити, они су велики део живота и најпрониљивијих и најсамоуверенијих међу нама.
Ето, изашла је песма „Маховина“ групе Газорпазорп, са сензибилним и отвореним ликом Милоша Ђерковића изложеним у крупном плану, који својим певачки нишошто савршеним, али емотивно убедљивим гласом сведочи како је „бол тренутна“ а „душа носи вечит сјај“, и да ипак треба издржати и „испливати“, да вреди не предати се „гордости и похлепи“ којима нас води умор и обесхрабреност, јер све ће проћи, па и „кад ме маховина покрије остаће истина“. То је исто онај Газорпазорп који нас у једној ранијој песми позива да „вратимо нежност у град“, у наше животе, нашу стварност. Можда је све то само илузија и утопија, младалачка занесеност и мањак искуства, вишак очекивања од живота. али ипак постоји нада у „нежне речи између светова“ и „светове нежне међу телима“, светова који смо ми и који су у нама, а које некако треба повезати и спојити – мада не растворити и стопити један у други – како би се уопште живело. Јер ако (заиста) „добро чујеш за грубост нема разлога“, ако чујеш духом, ако слушаш трепет душе која на глас тог духа одговара. Онда свакако нема места за насиље и грубост, и они не само да су штетни и опасни него и непотребни, незамисливи чак. У правој оптици насиље је управо назамисливо.
И Визељ такође пева о бојама зоре на сузама („Љубичаст и плав“) и о томе да се држимо и да не сме да нас сломи „олово и ледена киша“ („Олово“), а то може само онај ко се не плаши да „завири у понор“, који је спреман да се сучи и настави.
И кад смо код бола не можемо да не поменемо Прото тип, који пева о болу због страхова, усамљености сећања и о томе да ће бол проћи, али да то може подразумевати отупелост и смрт („Све што боли проћи ће“). Проћи ће све, па и болови кад умремо или отупимо, певају ови снолики момци, али из душе и дотичући нам душе, без фолирања и „(мр)ачења“, колико и без уљуљканости и лицемерних обећања. Ипак, док год је трепета и додира душа, живот је ту, ту је и нада, ту смо и ми, једни са другима, и ништа неће пропасти, и нико. Нада је у самој песми, у спремности да се пева, да се сведочи свој бол, да се каже сопственим гласом, да се уопште нешто каже кроз буку пролазности и будалаштина.
То је само нешто од онога што се код нас данас пева, па уз сва сумњичења за хипстерај, малограђанштину и слаботињу, одсуство активизма или укорењености у одређеном виђењу локалне културе, доста од те музике прескаче рампу премора и презасићености, идеологија и обмана, самообмана и самоумишљености, пустог брбљања, дозвољавајући да проговори наша душа, наш бол и наша радост, оно невидљиво у нашим животима, у нама и између нас, што је заправо највећа вредност нашег света. Оно једино у њему што истински најављује неки могући свет будући или макар сведочи о смислу и лепоти овог, испод све патње, лажи и насиља, о оном вечном сјају у нашој души, о којима пева млади Ђерковић, о ономе што за нама остаје и кад нас покрије маховина, и кад прође обличје свега онога што сматрамо нашим светом, нама самима, па најзад и свако људско сећање на то да смо уопште постојали.
