Ђорђе Јовановић (1861–1953) био је један од најчувенијих српских вајара који је својим делима трајно обележио културну сцену Србије и шире. Познат по монументалним споменицима, али и емотивним портретима, Јовановић је остао упамћен као уметник који је успешно спајао класичне форме са модерним изразима.
Рани живот и школовање
Ђорђе Јовановић је рођен 21. јануара 1861. године у Новом Саду, у породици учитеља Николе Јанакидиса, који је био грчког порекла. Породица је неговала образовање и уметност, што је младог Ђорђа инспирисало да још у раном детињству показује интересовање за цртање и вајање.
Основну и део средње школе завршио је у Пожаревцу, где је имао прилику да упозна песника Ђуру Јакшића, који је живео у том граду и био познат по својим сликарским радовима.
Одлазак на студије архитектуре
Након матуре у Београду 1882. године, Јовановић је започео студије архитектуре, али је убрзо схватио да га скулптура више привлачи. Добио је државну стипендију која му је омогућила да оде на школовање у Беч, где је учио основне технике вајања.
Касније је прешао на Академију ликовних уметности у Минхену, једном од водећих уметничких центара Европе. Тамо је стекао солидне основе реалистичког израза.
Усавршавање у Паризу
Париз, тадашња престоница уметности, био је кључна станица у његовом уметничком развоју. Ђорђе Јовановић се преселио у Париз 1887. године и наставио школовање на престижној Ecole des Beaux-Arts. Тамо је био део космополитске уметничке заједнице и био под утицајем вајара попут Огиста Родена, чија је експресивна скулптура инспирисала његов рад.
На Светској изложби 1889. године у Паризу, Ђорђе Јовановић је учествовао са скулптуром „Гуслар”, за коју је освојио бронзану медаљу. Овај успех га је афирмисао као уметника од значаја, а његови радови су од тада привлачили пажњу широм Европе.
Друштвени кругови и везе са значајним личностима
Јовановић је био блиско повезан са српском интелектуалном и политичком елитом. Његов рад на споменицима народним херојима и просветитељима омогућио му је контакте са значајним личностима, попут краља Александра Обреновића, који је био један од његових великих покровитеља.
Такође је сарађивао са песником Јованом Јовановићем Змајем, за кога је израдио биста која данас представља једно од најлепших дела у српској портретној скулптури.
Најзначајнија дела
Ђорђе Јовановић је иза себе оставио бројна ремек-дела која и данас красе јавне просторе. Међу њима се издвајају споменик Косовским јунацима у Крушевцу из 1904. године, монументални споменик посвећен херојима из битке на Косову. Откривен на Видовдан, симболизује борбу за слободу и српски национални идентитет.
Неки од радова Ђорђа Јовановића су биста Јовану Јовановићу, једном од највећих песника које је изнедрио наш српски род, као и Доситеју Обрадовићу, једном од наших највећих просветитеља.Споменик кнезу Милошу Обреновићу у Пожаревцу изражава захвалност ослободиоцу Србије од Османлијског царства.
Споменик Јосифу Панчићу у Београду, постављен испред зграде Правног факултета, приказује великог научника у моменту интроспекције. Споменик Бранку Радичевићу у Сремским Карловцима посвећен је младом и талентованом песнику романтизма.
Споменик Вуку Караџићу у Београду је један од најпознатијих споменика у главном граду, изливен у Прагу и постављен 1937. године.
Поред монументалних споменика, Јовановић је дао допринос и декоративним елементима на зградама Народног позоришта и Народног музеја у Београду.
Породични живот
Ђорђе Јовановић је током боравка у Минхену оженио Немицу са којом је добио двојицу синова, Мирка и Александра. Његов старији син Мирко погинуо је током Првог светског рата као добровољац у француској Легији странаца.
У знак сећања на сина, Јовановић је израдио емотивну скулптуру „За Отаџбину”, која носи дубоку симболику губитка и патриотизма.
Након пензионисања 1926. године, Јовановић се повукао у вилу у Скерлићевој улици у Београду, где је живео са супругом Францускињом Маргитом Робер. Преминуо је 1953. године, оставивши за собом неизбрисив траг у српској култури.
Дела Ђорђа Јовановића данас представљају део културне баштине Србије и симбол борбе за очување националног идентитета. Улица у Београду која носи његово име, као и споменици широм земље, подсећају на уметника чија су дела прославила дух једне епохе.
