Непосредно после поноћи, 4. марта 2004. године, ватрена стихија започела је свој поход у манастиру Хиландар и претворила у згариште више од половине објеката, старих више векова. У пламену су потпуно нестали значајни објекти – конак Игуменарија (17–19. в), Дохија (17. в), Велики конак (19. в), Синодик (19. в), улазни комплекс (17. в), Стари (14. в) и Бели конак (14–16 в), четири параклиса, веома ретке монашке келије (16. в). У пламену су нестале и непроцењиве црквене реликвије, иконе и фреске.
Пожар је избио у југозападном делу манастира Хиландар који се налази на наплавини, односно речном наносу, док су темељи грађевина фундирани на различитим дубинама, при чему се и не ослањају на чврсту стенску масу. Временом је дошло до слегања и померања зидова изван своје осе и деформација конструктивних елемената. На зидовима и димњачким каналима настале су пукотине. Из пећи која се налазила у Игуменарији и која је ложена и у ноћи пожара, ватра је запалила димњачки канал.
Кроз неку од пукотина дохватила је и запалила старе суве греде дрвене конструкције на тавану објекта. Монаси су у првом тренутку успели да локализују пожар унутар конака Игуменарија, али се ватра пренела на тавански простор следећег објекта, Дохије, па на објекат даље, док није захватила целу северну половину манастирског града, односно све повезане објекте. Зауставила се тек у празном простору између Белог конака и Пирга Светог Саве.
Дрвене конструкције су гореле сатима, па су се под теретом каменог крова обрушавале и захватале ниже спратове… Ветар који је допринео ширењу пожара са југозапада према северу, спречио је ватру да крене на супротну страну, ка трпезарији краља Милутина, непосредно уз Игуменарију.
Истовремено са гашењем пожара, монаси су спасавали, док се могло приступити у објекте, свештене предмете и драгоцености. Током ноћи служен је и кратак молебан пред чудотворном иконом Богородице Тројеручице.
Највећи пожар на Светој Гори
Убрзо су стигли и грчки ватрогасци који дежурају на Светој Гори, грчка војска, као и братства оближњих манастира и пожар је локализован.
Манастир Хиландар, који су 1198. на рушевинама старијег основали монаси – бивши велики жупан Стефан Немања и његов најмлађи син Растко, горео још два пута – 1722. и 1776, али је овај последњи, из 2004. био највећи. Грчка државна служба, Центар за заштиту светогорског наслеђа (КеДАК) проценио је да по размерама разарања манастира, а сви су светогорски манастири осим Велике Лавре страдали од пожара, хиландарски пожар има неславно првенство.
Истовремено са обновом грађевинских објеката која је започета непосредно по рашчишћавању рушевина, акценат је стављен на изградњу противпожарног система. Монаштво се обратило 2009. године Министарству унутрашњих послова Србије, које је преко Сектора за ванредне ситуације анализирало стање и предложило пакет противпожарних мера.
Противпожарне мере
Радови на противпожарним инсталацијама текли су паралелно са грађевинским радовима, док су стручњаци сектора обучавали монаштво у руковању опремом и тактичким поступцима. Тако је до сада обучено неколико десетина, углавном млађих монаха и искушеника. Током сезоне шумских пожара дежурају пензионисани припадници сектора као командири „монашких ватрогасних одељења”.
Комплекс манастира Хиландар је подељен у противпожарне зоне, а инсталирана је савремена противпожарна опрема. Конструктивни елементи током уградње премазани су противпожарним премазима. На таванима су монтиране аеросолне „бомбе”, које се аутоматски активирају. У случају пожара са плафона делују водене прскалице. У свим просторијама инсталирани су електронски јављачи пожара који су повезани са противпожарном алармном централом у манастиру.
Нова, независна хидрантска мрежа, која се напаја из новоизграђеног резервоара, премрежила је манастир и непосредну околину. Манастир располаже са три одговарајућа савремена ватрогасна возила, за чије коришћење је обучена манастирска посада. Саставни део противпожарне заштите је и стална посада грчких ватрогасаца који дежурају током целе године и који су сталној вези са командом у Кареји административним центром Свете Горе.
Очекује се да ће 2025, после 21 године од пожара бити завршени радови на обнови изгорелих конака и објеката, чиме ће српски средњовековни драгуљ на Светој Гори, духовном центру светског православља, вратити свој стари сјај. О значају Хиландара и Свете Горе за светско културно наслеђе говори податак да је српски манастир, заједно са осталих 19 светогорских манастира, 1988. године уписан на Унескову листу Светске баштине.
Република Србија је правовремено реаговала, и од 2004. до данас обезбедила сталну подршку и стручну помоћ за обнову Хиландара. Скупштина Србије усвојила је 2021. Закон о очувању културног и историјског наслеђа Светог манастира Хиландара, којим се успоставља стални оквир за бригу и заштиту хиландарског наслеђа, али и богате српске баштине на Светој Гори уопште.
