Све је почело када је, незадовољан расплетом догађаја након конференције у Канлиџи 1862, кнез Михаило рекао:
– Док је турских градова у Србији, нити њој може бити напретка, нити мени у њој опстанка.
Великогоспојинска скупштина
О Великој Госпојини, две године касније, окупили су се српски посланици са намером да ту књажеву изјаву искористе и да тако једним ударцем убију две муве: истовремено подиђу Михаилу и рушењем тврђава занавек истерају Турке.
„Да се умоли нашег преузвишеног Господара Књаза Михаила, да он благоволи, како за најбоље нађе, подејствовати да се градови који у Србији још постоје поруше и тиме један пут поврати поверење и мир у варошима угроженим,“ гласио је њихов захтев.
Међутим, са нашим међународним статусом вазалне кнежевине, то је било немогуће урадити – каже др Сузана Рајић, редовни професор Филозофског факултета у Београду, Одељења за историју, стручњак за историју српског народа у XIX и почетком XX века.
Све то су и Турци знали, мада им је боравак у Србији већ био солидно загорчан.
Михаило је сачекао повољније прилике за Србију
Упркос договору у Канлиџи, према којима се нису могла рушити турска знамења, све што је могло да подсети на њихово раније присуство у Кнежевини Србији, попут џамија, других сакралних грађевина, турских гробаља, базара, па чак и кућа у оријенталном стилу, за кратко време су ишчезли услед велике омразе према Турцима.
Држање турских гарнизона у преосталим, у највећој мери застарелим и оронулим тврђавама, за Турску је било важно не само из стратешких разлога већ је било и питање части – објашњава Мирослав Лазић, виши кустос историчар смедеревског Музеја.
Михаило је, очигледно, био мудрији од скупштинара. Сачекао је, и по Србију повољније прилике указале су се две године касније.
Предаја тврђава или рушење
На предлог Јована Ристића, српског дипломатског агента на Порти, српска влада је у новембру 1866. затражила од Турске да повуче посаде из тврђава у Србији.
Кнез Михаило је предложио султану да се поменуте тврђаве у Шапцу, Београду, Смедереву и Кладову – Фетисламу предају Србима или поруше.
Подразумевало се да су Турци, дипломатским или шпијунским каналима, били упознати са закључком Великогоспојинске скупштине.
Султан Абдулазиз, притиснут проблемима са њему много битнијим Египтом и Суданом, Србима је испунио жељу. Када је у априлу 1867. на Калемегдану прочитан његов ферман, Али Риза паша, последњи београдски мухафис, предао је Михаилу кључеве од свију градова-тврђава. Кнез је на коњу свечано ушао, за њим и стрељачка чета која је сменила турске страже.
Смрт кнеза Михаила
Само две године касније убијен је кнез Михаило. 1882. усред престонице подигнут му је споменик на коме су с две стране забележена имена градова: Београд, Смедерево, Кладово, Шабац, Ужице и Соко. Оних које је кнез повратио Србији, не дозволивши да то буде учињено бомбардовањем и рушењем него је урађено дипломатијом. На зачељу споменика је уклесан српски грб и написано: „Кнезу Михаилу М. Обреновићу III. Благодарна Србија“.
