ЗАХВАЉУЈУЋИ Вуку Караџићу остали су не само исцрпни описи, него и продубљене анализе зачетака парламентарне власти у Србији.
Правитељствујушчи совјет је по Вуку настао као израз преклопљених интереса групе српских поглавица које су хтеле да ограниче Карађорђеву власт и интереса руске дипломатије која је желела да изгради што поузданији формализован канал сопственог утицаја на збивања у Србији. Руски утицај се огледа већ и у самом руском називу тела, које су Срби у почетку звали сасвим исправно у духу своје патријархалне демократске традиције скупштина, односно под упливом црквене традиције синод. Намера вођа устанка који су иницирали настанак овог тела, које је заправо било мешавина парламента, владе и суда, била је да совјет буде највећа власт у земљи, и да свима поглавицама заповеда у свачему, као што сведочи и натпис на печату:
„Правителствујушчиј совет“, јер правителствоват у руском језику значи: имат правителственују или верховнују власт. Иако је, према Вуковим тврдњама, Карађорђе учинио све да не препусти власт Совјету, односно да Совјет нема никакве реалне власти, претећи чак и оружјем, ипак је воља за ограничењем Карађорђеве власти код низа српских старешина учинила своје па је Совјет јамачно био тело које је са „Кара-Ђорђијем дијелило власт“. Тачније би било рећи да је вождова дотад ничим ограничена власт била само окрњена настанком и радом Совјета, јер при свему овоме „Совјет се није смио Кара-Ђорђију супроставити ни у чему, а Кара-Ђорђије могао је совјету заповједити“.
Из Вуковог исцрпног описа настанка и рада Совјета види се да је он сматрао да власт у Србији треба демократизовати и да је Совјет, и поред тога што није доносио поделу власти на законодавну, извршну и судску, већ оличавао све три, био прави и у том тренутку једини могући инструмент политичке модернизације и демократизације, у исти мах и централизоване, али, услед честе самовоље старешина, и разуђене устаничке власти.
СВАКАКО да су веома значајни за разумевање наше новије политичке историје Вукови записи и анализе конституисања врховне власти оличене у Карађорђу. Тип природног и делом харизматског вође какав је понајвише био Карађорђе био је негиран исто тако натуралним реакцијама осталих устаничких вођа, које се, мада појавно разноврсне, све заједно узев могу одредити као оспоравање политичког ауторитета у настајању. Када је већ једном ипак створен ауторитет Карађорђа као врховног вође уследили су прави политички обрачуни између Карађорђа и неформализоване опозиције, које Вук пренаглашено оцењује као главни разлог пропасти Првог српског устанка.
Критикујући Милошеву власт у више опширних написа Вук је у тексту „Грађа за српску историју нашега времена“ написаном у децембру 1831. у Земуну, анализирао праксу самодржавља у Србији свога доба у посебним поглављима (I Спрдња, II Самољубије и презреније свих других људи, III Самовољно владање и управљање земљом и народом, IV Непостојанство и лаж, V Домаћи живот). Закључак његове анализе је био да је Милош неограничени „господар од живота, од имања, од живљења и од чести свију људи, који у Србији под његовом владом живе“. За то даје низ аргумената и у том и у другим текстовима, рецимо у чувеном писму Милошу када му отворено пише да нико није сигуран ни са својим животом, ни са поштовањем (чешћу), нити је господар од свога богоданога и с правдом и с трудом стеченог имања.
НАЈВЕЋА ОДБРАНА ВЛАДАОЦА ЈЕ НАРОДНА ЉУБАВ
ТЕЖЕЋИ просветитељском, а не личном ставу према самодржављу, он покушава да упути Милоша на то да се и сам информише о мишљењу народа о њему, а своју критику Милошеве страховладе (није био већи зулум ни под каквом владом Турском) да означи као добронамерну и бесплатну услугу: „Сваки човек жели знати, шта други људи о њему мисле и говоре; владаоцима и управитељима народа то је особито нужно, зато небројено благо троше да би то дознали.“
Мада је атрактивност и смелост овог критичког писма без сумње његова битна одлика, за утврђивање Вукових политичких ставова је најбитније то што се у том писму изричито заложио за доношење модерног, у европском духу створеног устава, или, као што се данас у Европи обично говори, „конституцију, ради гарантовања живота, чести и имања сваког човека у Србији“, чиме би се по Вуку обезбедила народу правица.
Вук у истом тексту иде тако далеко да заговара и право на тираноубиство све док не постоји устав, јер док владар има право да убије и чини са сваким шта хоће, то исто право припада и народу да на исти начин поступа са владарем.
Такође се залаже и за стварање модерне јавне управе по угледу на европске, чиме би се знатно умањио књажев апсолутизам („данас у Србији правитељства, у правом смислу ове речи, нема никаквога, него сте цело правитељство Ви сами“). Не само владару апсолутисти, већ и најпросвећенијем владару треба добра јавна управа, не само због обима и сложености државних послова, већ и зато што је и најученији владалац опет човек, подложан страстима и слабостима људским.
У ВУКОВИМ политичким анализама поред, за оно време веома модерних политичких мисли у духу либерализма, има и идеализма, па и извесне наивности, као рецимо када пише: „Тешко оном владаоцу који за то држи момке и солдате и гарду да га чувају од његова народа! Владаоцу треба да је највећа одбрана у његовој земљи народна љубав…“
Исто тако, у Вуков идеализам се може убројати његова вера да се тиранин може поправити увођењем демократских институција или да се Србија увођењем тих институција преко ноћи може у тој мери изменити да би сваки туђоземац, како би тамо прешао, желео да подпадне под законе њене.
Интересантно је да Вук још у своје време политичку и економску неуређеност и нестабилност Србије види као разлог због кога млади Срби напуштају земљу и одлазе да живе у иностранству. Свој патриотизам и жељу за стабилизацијом Србије путем њене политичке и сваке друге модернизације испољава на крају овог знаменитог политичког споменика својој политичкој храбрости када испољава наду да би тиме Србија постала налик на „европејску државицу свога реда, у којој тамошњи синови не би желели, ту живећи, да буду подајници други држава“.
Политичку опозицију као неминовног пратиоца сваке успостављене, па чак и успостављајуће власти, Вук је уочио као не само општу, већ и за српске прилике специфичну политичку појаву чија је главна карактеристика вишак нетрпељивости и претерана склоност политичком обрачуну, чак и онда кад јој време није и када шкоди и самој опозицији. Стога није чудо што је Вук, уочивши заметке борбе за власт у Србији још у време отпочињања Првог устанка, као и немалу опасност од конзистентности тог процеса, сматрао да је борба великаша главни узрок пропасти тог устанка.
* * * * * * * * *
КЛОНУЋЕ ДУХА МНОГИХ СРПСКИХ УГЛЕДНИКА
ЗАНИМЉИВО је да је Вук уочио и једну карактеристику српског опозиционарства која до данас мало коме пада у очи, а коју бисмо могли назвати изненадно клонуће духа. Баш као што је и самом Вуку необјашњиво из чега све проистиче та претерана опозиционарска горљивост, исто тако је он бавећи се политичким судбинама и делањем на десетина српских угледника, остао запитан над чиновима њихове ирационалне духовне предаје.
Могуће решење је опрезно и на истим местима налазио у нечему што би се могло назвати фаталистичким карактером народа, који услед уверења у сигурност политичког добитка лако и снажно подиже на акцију исто као што и изазива уверење да не треба политички делати јер је „све готово“. Тада долази до осеке сваке, па и најчвршће политичке активности и отупљења воље и духа, по принципу „Миленко пуши, а Петар тарка у ватру“, како бележи Вук.
Херојско доба подразумева „ироје“. Вук са правом у својим хроникама и осталим списима развија идеју нужности постојања хероја у народу који хоће да поврати и задржи слободу.
Највећи међу њима био је, по Вуку, Хајдук-Вељко. На трагу античких узора он уздиже лични јуначки чин изнад заслуга, а тиме индиректно и изнад позиције имаоца највеће политичке моћи.
ОТУДА ЈЕ Хајдук-Вељко не само представљен тако да је „по срцу и по телесном јунаштву био не само први у Србији, него у цијелој Европи свега свуд ратног времена“, већ и да га се бојао и сам Карађорђе, док се Хајдук-Вељко њега није плашио. Јер, највећи јунак је највећи и због тога што се никога не плаши. У таквим временима потребније је дивљење онима који могу бити узор за самопожртвовање у борби, него дивљење владарима, сматра Вук. Тиме он свој култ хероја успоставља као функционални култ.
Вуков прототип хероја укључује врло вероватну, ако не и обавезну личну жртву у форми јуначке погибије. Међутим, за разлику од јуначког подвига погибија није чин индивидуалне већ колективне борбе и борбе за народ као колектив. Отуда његов историјски узор није Марко Краљевић већ Милош Обилић.
Да је Вук Први српски устанак и поред политичке климе у којој се смео славити само Милош и његови политички ближњи, интимно доживљавао као истинско и за нововековне Србе најрепрезентативније доба хероја сведочи и то што за Хајдук-Вељка каже да би „у вријеме Ахила и Милоша Обилића он заиста њихов друг био“. Потреба да се узвишеност овог доба над другим и туђим херојским добима транспонује преко величине Хајдук-Вељка условљава Вукову тврдњу у наставку те реченице да „пак, у његово вријеме бог зна би ли се они могли с њим испоредити“. Притом, запостављање Карађорђевог јунаштва такође има јасну политичку позадину у облику избегавања замерања књазу Милошу од кога је Вук у великој мери пречесто био материјално и на друге начине завистан. У тој чињеници се може наћи делимичан разлог за хипертрофију Хајдук-Вељковог јунаштва, јер већ самим тим што је он тако велик и независан у односу на Карађорђа, Карађорђе изгледа мањи.
* * * * * * * * *
ПОНИЖАВАЊЕ ПОТЧИЊЕНИХ ПРЕУЗЕТО ОД ТУРАКА
ИНДИКАТИВНО је да Вук у опису Другог српског устанка, којим руководи Милош Обреновић, не налази јунаке таквог формата који се уздижу изнад политичког вође. Последица и цена тога што се у Вуковом опису Другог устанка величају Милош и његово дело је изостанак ароме наднаравног догађања који колективним подвизима дају лични херојски чинови појединаца који су већи услед тога што они немају формалну позицију првих, већ често, насупрот томе, сасвим обичних људи. Сем што свест о њиховом уздизању са социјалног дна (које може бити не само материјални положај или порекло, већ и стање политичке немилости као код Милоша Обилића или Хајдук-Вељка) до врхунаца славе изазива дивљење због тог уздизања, колико и ради самог јуначког дела, овако изграђен култ хероја је најфункционалнији у погледу могућности идентификације обичног човека са јунаком и тиме и најподстицајнији. Како се обичан човек тешко може идентификовати са владаром, а далеко лакше са јунаком, будући да је за идентификацију са првим потребно много основа моћи, а за друго тек ирационални акт храбрости, ниједан народ не воли да му се владар и још притом актуелни, чију несавршеност осећа на својој кожи, дочарава као идеалан, нити цени оне који га тако дочаравају. Вук је морао бити свестан тога, те је отуда много учинио и за свој углед колико и за потребу народа да неко критикује самовољног владара када је оштрим тоном реалисте проговорио о књазу. Но цена претходног, глорификаторског описа Милоша и томе сходне интерпретације збивања у Другом устанку је била да оно кроз Вуков запис није доживљено као изразито херојско доба.
КОНТРАПУНКТ добробити коју доноси политика ослобођења је насиље. Да је насиље обележје сваке недемократске политике Вук потврђује низом примера насиља које чине не само Турци над Србима, већ и српски владари над својим поданицима. Необуздана власт је, по искреном Вуковом мишљењу, најгора од свих форми власти које не карактерише владавина права. Отуда се он целог свог живота не само залагао, већ и на делу, било као члан Законодавне комисије било као судија, било као политички опозиционар, борио за правну државу у којој човек неће бити по својим правима и политичком положају деградирано биће у односу на владајуће.
Управо због константног понижавања које су Милош и његова политичка хијерархија успоставили као стил одношења према невладајућим деловима народа, а чему је и сам био изложен, Вук је и одступио од Милошевог скута, а тиме неминовно и од његове касе, и због тога га је и највише критиковао. (Ругање и свако друго понижавања као метод комуницирања са потчињенима и примитивни доказ веће политичке моћи су Срби на власти почев од Милоша преузели од Турака јер за други модел политичког понашања нису ни знали. Но, Турци су се тако понашали као освајачи према покоренима, а Милош и сваки други српски владар је као владар сопственог народа морао одбацити обезљуђујући и деградирајући стил владавине. Вук је нарочито био против изрицања телесних казни, које је и сам као судија и преседник суда морао изрицати јер за нека дела друге казне нису ни биле предвиђене.
Новости
