Да ли и како употреба канабиса оставља дугорочне биолошке трагове на људском телу? Нова студија уноси дозу научне озбиљности у питање које је до сада често остајало у сфери нагађања.
Научници са Северозападног универзитета у САД, предвођени епидемиологом др Лифанг Хоу, показали су да канабис не мења саму структуру ДНК, већ утиче на начин на који се наши гени „читају“, и то путем сложених епигенетских процеса који укључују метилацију ДНК.
У питању су механизми који не дирају наш основни генетски код, већ утичу на његову експресију — као да не мењаш речи у књизи, већ заклањаш одређене пасусе како би читаоцу остали невидљиви. Конкретно, метилација ДНК, процес у којем се додају или уклањају метил-групе са молекула ДНК, може да утиче на активацију или деактивацију гена, а самим тим и на кључне биолошке функције попут ћелијске пролиферације, имунолошког одговора и хормонске сигнализације, преноси Сајенс алерт. Студија објављена у часопису Molecular Psychiatry се ослања на податке из дугорочне анализе у којој је више од 1.000 одраслих особа праћено током 20 година. Учесници су на почетку имали између 18 и 30 година, а током трајања истраживања давали су детаљне информације о својој употреби канабиса, као и узорке крви на 15. и 20. години од почетка студије. Ова ретко доступна лонгитудинална база података омогућила је истраживачима да упореде ефекте и недавне и кумулативне употребе канабиса на епигенетске маркере у крви.
Резултати су изненађујуће јасни. У узорцима узетим након 15 година, идентификовано је 22 епигенетска маркера повезана с недавном употребом канабиса и 31 маркер повезан с кумулативном употребом. Након 20 година, број маркера повезаних са недавном употребом нарастао је на 132, док их је 16 било повезано са дугорочном употребом. Интересантно је да се један маркер доследно појављивао у свим анализама и да је раније био директно повезан с конзумирањем дувана, што указује на могућу заједничку епигенетску регулацију између марихуане и дувана.
Ово откриће отвара низ додатних питања. Неки од маркера које су истраживачи пронашли већ су познати науци и доведени су у везу с поремећајима као што су шизофренија и биполарни поремећај, као и са зависностима и ослабљеним имунолошким одговором. Међутим, аутори студије наглашавају да њихово истраживање не доказује узрочно-последичну везу – не може се рећи да је канабис изазвао те промене нити да ће оне нужно довести до болести. Али, то што су промене уопште присутне и што су уочене кроз време, даје озбиљан повод за додатна испитивања.
Занимљиво је да су претходна истраживања исте научне групе већ показала повезаност између коришћења марихуане и убрзаног биолошког старења, мерена управо помоћу епигенетских показатеља. Ова нова анализа иде корак даље и покушава да конкретизује који су то гени или путеви у телу потенцијално погођени и шта би то могло да значи за дугорочно здравље корисника. У времену када је све више држава легализовало рекреативну и медицинску употребу канабиса, оваква истраживања скрећу пажњу на оно што се често занемарује – да и природне супстанце, па чак и оне које се сматрају безбедним, могу имати дубоке и дуготрајне биолошке ефекте. Епигенетске промене су посебне управо зато што не мењају саму ДНК, али могу имати трајне последице, па чак и бити пренете на наредне генерације.
„Ово истраживање пружа нова сазнања о повезаности марихуане и епигенетских фактора. Али, потребна су додатна истраживања како би се потврдило да ли су ови налази поновљиви у различитим популацијама. Посебно је важно пратити како употреба марихуане утиче на здравље у каснијем животном добу“, изјавио је епидемиолог др Дру Нанини, коаутор рада.
