„Од дванаесте године патио сам од опседнутости. Живот је био право мучење. После чина истеривања демона осећао сам се као да сам испребијан. Тада је мој духовник одлучио да служи бденије у прву суботу Великог поста 1995. года в Суротију (женски манастир близу Солуна, где је сахрањен старац Пајсије).
Пред молитвом осетио сам страшну борбу. Сву ноћ за време молитве није ми се спавало. Стајао сам у центру храма, а око мене − монахиње. Када се бденије завршило и почео молебан, једноставно нисам могао да се савладам. Сестре су ме одвеле да се поклоним моштима светог Арсенија.
То је био први корак… Када причам о томе, коса ми се диже на глави… Осећао сам такав пожар унутра! На крају сам се окренуо и завриштао: „Пај! Пај!“ Игуманија ме је упитала: „Пајсије?“ и савила ми главу. Тада сам се подигао и почео да цвилим. Одвели су ме на старчев гроб и тамо сам узвикнуо три пута: „Свети!“
Када сам покушао да побегнем, ухватили су ме и присилно положили на гроб. Онда сам видео Старца, живог, који устаје из гроба као из сна. То је, заиста, био он! С брадом, у својој раси. Све је трајало један мали део секунде.
Старац је положио своју руку на моје чело и одједном из мојих уста почео је да излази црни дим. Истог часа сам се смирио, али бол у телу није одмах нестао. Заспао сам. Када сам се пробудио, рекао сам: «Веома је болно.»
Четрдесет дана осећао сам такву радост, да сам непрестано плакао. Можда је било одвећ дрско што сам стално говорио: „Боже мој, дозволи да се опет мучим читавог живота, као што сам се мучио, да бих само на тренутак осетио такву радост.“
