Сваког дана у Верско добротворно старатељство (ВДС) СПЦ дође стотине гладних људи којима храну спремају и служе их волонтери.
Светски дан хране многи људи у свету дочекују и ове године гладни, најчешће због сиромаштва. Међутим, постоје они који се труде да помогну како бисмо сви имали оброк и били сити.
Неки од њих су волонтери у ВДС Српске православне цркве. У Француској 31, у Београду, затичемо једну групу волонтера како журно поставља столове за стотинак људи у дворишту организације.
Салата је спремна, хлеб је распорођен, ту је и чоколадно млеко да се засладе а док причамо са њима стиже и главно јело – пасуљ.
Ускоро улазе и корисници и седају. Пре ручка заједничка молитва и онда сви седају за сто, а оброк почиње.
Има ту разних људи, разних животних прича. А чини се да је већина њих имала мање среће или су им се десиле неке тешке ствари које су их приморале да овде дођу по свој дневни оброк.
Ипак, атмосфера није туробна како би неко очекивао. Напротив. Чује се граја, неки од њих прилазе волонтерима ВДС-а и поздрављају се, неки ћаскају једни с другима. Некако, барем за тренутак, на овом месту у центру Београда сви постају породица. Можда не породица по крви, већ породица у Христу.
Волонтирање као продужетак литургије
Ивана Драганић Лекић је волонтерка у кухињи Верског добротворног старатељства ( ВДС) скоро годину дана и каже за 24седам да је на идеју да почне да волонтира дошла тако што живи у близини ове хуманитарне установе.
„Знала сам да је ту црквена кухиња али нисам имала свест о томе на колико поља ВДС функционише. Прошле године сам са кумом разговарала шта бисмо ми то могле да допринесемо заједници и она је рекла зашто не бисмо дошле до ВДС-а… заједно смо дошле са идејом да нешто допринесемо, али већ после другог-трећег доласка и онога што смо доживеле схватиле смо да је нама ово потребније него корисницима. И да је тај ручак који ми овде послужујемо само можда повод за много већу размену и много веће дарове тиме што волонтирамо“, прича саговорница.
Ивана се присетила и свог првог доласка у ВДС и да обично волонтери долазе са предрасудама и предубеђењима о људима које служе.
„Али после другог-трећег доласка сам ово лично доживела као неки продужетак литургије. Kао нека најсавршенија и највећа молитва коју ја могу да осетим, доживим… ја долазим средом и имам утисак када изађете одавде као да сте потпуно „ресетовани“… ма то човек просто мора да доживи. Ја то не могу да вам вербализујем. Мислите да од овога не може боље и више да се добије. То је сада већ потреба и не можете без ВДС-а и без доласка. Сада већ сваке недеље имате барем једну размену и један разговор са неким од корисника који вам отварају сасвим нове хоризонте“, каже она.
– Ја ово осећам као свој дом и када долазим, као да долазим кући. Мислим да сви, корисници и волонтери, просто са тим осећајем заједништва овде бораве. То мора да се доживи! Могу ја то вама да причам, али ви то морате да осетите! – објашњава она.
Стекла многе пријатеље
Ивана је стекла и многе пријатеље у старатељству, а описала је и шта прича са корисницима.
„Њима је стварно важније од тог ручка лепа реч. То су људи од којих су не само сви дигли руке, него сви окрећу главу. Kада се ви било ком човек обратите људски, наиђете на повратну реакцију. Мислим да је то оно што корисницима, између осталог, најдрагоценије“, каже она.
Ивана има и поруку за све оне који би хтели да помогну овим људима у невољи.
„Просто би требало да дају шансу себи да квалитативно промене свој живот, без обзира да ли су верујући или неверујући, јер ово је поље љубави. Овде се чуда на дневном нивоу дешавају тако да волонтери су увек добродошли и увек нам требају. Нека дају шансу себи једним доласком од сат времена, не мора више. А онда ће се све већ отварати…“, поручила је Ивана.
Енергија којој се враћају
Милан Милићевић је за ВДС чуо у окружењу, из цркве, као за место где људима може да се помогне и то му се учинило као добра идеја.
– Поред тога погледао сам неке прилоге који потврђују искуства корисника и одлучио сам се да пробам и видим како је то. Kада сам отишао први пут, било ми је одлично искуство. Има понекад доста да се ради, али та једна енергија у коме смо ми као једна група, један тим који помаже људима којима је помоћ најпотребнија, то пружа једно велико задовољство. То је нека енергија којој се ми враћамо јер знамо да радимо нешто изузетно корисно поред наших свакодневних обавеза – каже наш саговорник.
Објашњава да му се корисници најчешће жале на разне ствари које их муче.
– Људи као људи имају своје проблеме… то су питања материјална, социјалне ствари… Ту и ВДС има начина да помогне као што је правна помоћ, здравствена… али генерално то су људи који су доста добри. А људи имају предрасуде да су они насилни, да су непријатни… генерално ако их ми третирамо добро, ако се трудимо да их чујемо и разумемо, они ће бити слични другима – прича Милан.
Kроз ВДС прође неколико стотина људи дневно, а саговорник сведочи да се разне ствари дешавају па тако и неке специфичне.
– Био је један човек који нема обе руке, није у стању да једе. Помоћи таквим људима је један леп осећај. Тако да те неке приче које се чују на дневном нивоу су јако несвакидашње па и филмске – додаје Милан.
Најбоља помоћ кроз институције као ВДС
Сматра да је овим људима, које често можемо срести и на улици, најбоље помоћи кроз институције као што је ВДС.
– Директно прићи људима некада они нису спремни да пристану да им се помогне, због поноса и свега… али треба се придружити некој оваквог институцији. Некада то не мора да буде само временски, може да буде донирањем одеће, неких средстава или нешто друго. Али ако неко има времена, помоћ у кухињи је увек потребна – рекао је он.
