Челични колос на реци Сави у Рачи још је саобраћајна жила куцавица између Републике Српске и Србије. Преко овог моста гранични прелаз је за пола године прешло скоро милион путника.
У Граничној полицији је речено да је за пола године мост прешло 999.026 лица, 430.811 путничких возила, 82.396 теретних, 11. 409 аутобуса и 1.259 мотоцикла.
Осим овог друмско-жељезничког моста из 1934. године, Србија је изградила нови друмски мост чије се пуштање у саобраћај очекује ускоро, али остаће на Сави и стари мост, јер се рачуна на реконструкцију жељезничког саобраћаја који је на њему замро 2005. године, откада пругом Бијељина-Шид не пролазе возови.
И краљевски и европски мост
Како су се смењивале епохе током којих решеткасти мост над Савом спаја равну Семберију са равним Сремом, колос је мењао имена.
Уз првобитни назив „Мост краљице Марије“, омиљене у српском народу, дограђени друмски део моста у Рачи из 2010. године носи назив „Европа“ и за сад тако припојени доминирају крајоликом којим мирно отиче Сава.
Симболика је мостова да спајају. Али за српски народ који је у овом делу раздвојен у две државе колос у Рачи је и помен на трагична времена страдања током распада Југославије, једини пут за напуштање босанског ратног вихора.
Након злочиначке хрватске војне акције „Олуја“, мост на Рачи био је 1995. године спас за стотине хиљада Срба протераних из Крајине на путу спаса ка Србији.
„Овај мост је немили сведок ужаса и патње српског народа. Спасавајући себе и своју децу од злочина и сигурне смрти, овуда, као жртве етничког чишћења, прођоше стотине хиљада Срба Крајишника у августу 1995. године. Дошавши у Србију нашли су наду, уточиште и спас“, натпис је на спомен-плочи која је постављена 2020. године приликом обиљежавања Дана сећања на све страдале и прогнане Србе у хрватској војно-полицијској акцији „Олуја“.
„Од историјског АВНОЈ-а, до избегличког конвоја, преко Сремске Раче“
Моћна челична конструкција која се дужином од 380 метара надвија над ријеком Савом ушао је кроз пјесме и у популарну културу.
Опјеван је у пјесми рок групе „Забрањено пушење“ ријечима „Од историјског Авноја до избјегличког конвоја, преко Сремске Раче“ и у пјесми Боре Дрљаче „Плачи, мала, плачи, ост’о сам на Рачи“.
Како напредује изградња ауто-пута од Бањалуке до Београда, ова сјеверна капија Семберије, деценијама оличена у мосту на Рачи, ускоро ће бити широм отворена са чак два моста која ће спојити двије равнице у којима живи један народ, у Републици Српској и Србији.
„Да не буде дељења, противности ни растанка“, како је о мостовима говорио Иво Андрић.
Мост на Рачи у легенднама
Као и мостови, уметност обезбеђује трајност живота. Урбана је легенда да је у јеку Саву код моста на Рачи, по немачкој окупацији 1941. године, бачен монументални споменик Краљу Петру Првом Карађорђевићу – Ослободиоцу који је од 1937. године био симбол Бијељине, постављен испред репрезентативне зграде Вијећнице, данашње Градске управе, која датира из 1912. године.
Историчари бележе да је симболика композиције у којој српски краљ убија троглаву неман – оличење немачког, аустријског и турског царства – била отворена увреда Рајху и да је одговорено најгрубљим понижењем Семберије, бронзани је коњаник увезан конопима и највиђенији Срби натерани су да оборе споменик.
Лик хероја који је још за живота постао легенда и обезбедио непролазну славу међу Србима западно од Дрине, својеврстан митски симбол о новом спаситељу и ослободиоцу свеколиког српства, који је у бронзи израдио реномирани вајар Рудолф Валдец из Загреба, нетрагом је нестао.
Они који у легенде верују тврде да је бронзани ујединитељ и даље негде око моста у Рачи.
Реплика раније порушеног Валдецовог дјела, споменик Краљу Петру Првом Карађорђевићу који је израдио академски вајар из Бијељине Зоран Јездимировић, поново доминира Бијељином од 1993. године до данас.
