Песник љубави и срца који описујући старо Врање осликао раскошни свет истока у срцу Балкана, писац који је својим делима проговорио о трагичној судбини жене, вреле јужњачке крви, оковане правилима патријархалног живота, Борисав Станковић преминуо је на данашњи дан пре 97 година.
У својим најбољим делима “Коштана” и “Нечиста крв” надрастао је каноне по којима је до тада стварана проза српске књижевности. Исјевује из њих жал за идеализованим патријархалним животом, али и снажна психологија ликова. Описао је велике и јаке људске потресе и сломове које изазивају забрањена љубав и правила која намеће друштво.
Јован Дучић је у есеију о Борисаву Станковићу истакао да за овог писца живот постоји само док постоји љубав, а љубав постоји док постоји младост и страст. Такође је истакао да је Станковић наше људе задивио јер је први у српској прози проговорио срцем и о срцу.
Борисав Станковић је у интервјуу који је дао књижевнику Бранимиру Ћосићу у августу 1926. истакао да је човек који се не занима теоријама ни интелектуалним конструкцијама. Тада је казао:
“Интелигенција не ствара уметничка дела, она може да разуме или да углача оно што осећаји створе. Моја главна лектура су били руски писци четрдесетих и шездесетих година, Пољаци и, од Француза, Доде и Мопасан. Нарочито сам волео Тургенјева. Читање “Бедних људи” од Достојевског учинило је на мене један од најјачих утисака. То је и остала једна од мојих најомиљенијих књига. Од других ствари Достојевског волим “Записе из мртвог дома”. Какви типови, какви карактери, каква човечност у тој књизи! Моја концепција уметности је такође проста: једна уметност ако не покрене нека племенита осећања у вама, није уметност. Друго, треба да чини да заволите свога ближњег.”
Љубав према завичају га вратила у Србију
Рођен је у Врању, а као дете је остао без родитеља. Одрастао је уз баку Злату која је била талентована за приповедање, па је у дечаку пробудила жељу за приповедањем и љубав према прошлости. Током одрастања волео је да слуша женске приче, тако да је слика минулог света у његовим делима посредована женским доживљајем. Школу је завршио у Врању и Нишу, а економију на Правном факултету Велике школе у Београду. Радио је као чиновник, а једно време је живео у Паризу који му је био потпуно стран. Љубав према завичају вратила га је у Србију, а делима је сачувао дух и традицију свог народа.
“Нечиста крв”, прича о лепотици Софки и њеној трагичној судбини, једна је од најлепших у српској књижевности. Кроз Софку, Станковић је први осветлио унутрашњи свет жене, њене страхове, потребе и жеље. Проговорио је о дивљој страсти која је у жени спутана и која окована правилима средине све више гори да би на крају сама у себи сагорела.
Сви Станковићеви ликови зависе од прописа и строгих забрана које налаже стара варошка култура коју нам је својим делима приближио. Утисци и сећања из детињства су приповедачки оквир за поетичне, прозраче слике живота и мрачне слике друштвених сукоба и конфликата. Јунаке чува породица као снажно друштвено језгро. Кршење прописаних правила доноси казну или проклетство. С друге стране, ликови да би испоштовали традицију и све што она налаже, да не би били кажњени, морају да поднесу личну жртву, да се одрекну своје љубави, потреба и жеља. Станковић нам на натуралистички начин осветљава дубоку психологију јунака полазећи од њиховог детињства, односа са родитељима, ране младости па до зрелијих дана. На тај начин он постаје предводник епохе модерне српске прозе и психологског романа.
Нека од његових значајнијих дела су “Божји људи”, “Ташања”, “Старе дане”, “Увела ружa” и други.
“Увела ружa”
Мотив забрањене и недостижне љубави уткан је у приповетку “Увела руža”. У једном делу стоји: “Опет сам те снивао! Како жаалим што сан оде, те и ти с њиме! Како бих волео да то не беше сан, сан и ништа више. Али хвала и сну. Слађе је снивати него збиљу гледати и гушити се од наврлих осећаја, успомена, и тешка, хладна, сама живота.”
