Земаљске биљке не задржавају угљеник тако дуго колико смо мислили.
Нова анализа импулса радиоактивног угљеника-14 из тестова нуклеарних бомби у 20. веку открива да биљке складиште више угљеника у краткотрајна ткива као што су листови него што се раније процењивало, извештавају научници у часопису „Science“ од 21. јуна.
То значи да је овај угљеник вероватно подложнији поновном ослобађању у атмосферу — што потенцијално мења процене колико антропогеног угљеника биосфера може да задржи, каже тим.
Тест „Тринити“
У јулу 1945. године, Сједињене Америчке Државе детонирале су прву плутонијумску бомбу. Тај тест назван „Тринити“ започео је деценије нуклеарних тестова, посебно 1950-их и раних 1960-их.
Свака детонација је послала велики скок радиоактивног угљеника-14, варијанте угљеника, у Земљину атмосферу. Радиоактивни угљеник из бомби затим је ушао у Земљин циклус угљеника, пролазећи кроз океане и биосферу Земље (SN: 14.04.20).
Праћење и анализирање где се и колико дуго складишти угљеник
Та чињеница постала је научни трачак наде у вези са тестовима бомби: Експлозије радиоактивног угљеника који циркулише кроз Земљин систем, како су научници схватили, биле су попут импулса радиоактивних медицинских трагача који путују кроз људско тело.
Пружиле су јединствену прилику научницима да прате угљеник, анализирајући где и колико дуго се складишти и ослобађа широм света.
Ти подаци су сада кључни. Како се клима загрева због акумулације угљен-диоксида и других гасова стаклене баште у атмосфери, постоји акутна потреба да се разуме колико дуго Земљина биосфера — укључујући биљке и земљиште — може да секвеструје део тог угљеника, каже Хедер Грејвен, атмосферски научник на Империјал колеџу у Лондону (СН: 10.03.22).
Земљиште асорбује 30% емисија CO2 узрокованих људским активностима
Тренутни компјутерски модели климе процењују да Земљина вегетација и земљиште апсорбују око 30 процената емисија угљен-диоксида узрокованих људским активностима. Грејвен и њене колеге су били радознали поводом тога. „Били смо заинтересовани да погледамо моделе биосфере и колико добро представљају радиоактивни угљеник из тестова бомби,“ каже она.
У новој студији, Грејвен и њене колеге су се фокусирали на кратак период времена, од 1963. до 1967. године, током којег није било тестова бомби. То је значило да нема нових импулса који би збунили податке — само радиоактивни импулси који су већ били у систему. Тим се такође фокусирао само на део складиштења угљеника у расту биљака.
Тим је започео поновним процењивањем колико је угљеника-14 процењено да улази у горњу атмосферу из тестова бомби и колико је прешло у доњу атмосферу и океане током тог времена. Да би то урадили, истраживачи су ажурирали претходне процене подацима о угљенику-14 прикупљеним авионима, стратосферским балонима и плутачама у океану.
Одатле су израчунали колико је угљеника-14 морало ући у биосферу. Тим је затим упоредио сателитске опсервације складиштења угљеника у живој вегетацији са компјутерским симулацијама где се угљеник акумулирао у биљкама.
Већина компјутерских симулација потцењује моћ природе
Резултати су били запањујући, каже Грејвен. „Већина тренутних компјутерских симулација вегетације и климе потцењује колико брзо биљке расту, открили су. Тренутни модели сугеришу да биљке сваке године увлаче између 43 трилиона и 76 трилиона килограма угљеника; нова студија повећава ту бројку на најмање 80 трилиона — можда чак и двоструко више.“
То звучи као добра вест када су у питању наде за складиштење вишка угљеника из људских активности у биосфери (SN: 9.7.21). Али, тим је открио, постоји и негативна страна. Праћење радиоактивног угљеника из бомби такође је открило да се више угљеника складишти у краткотрајној биомаси као што су листови и танке, фине корене него што се раније мислило.
Та ткива су много подложнија деградацији која ослобађа угљеник назад у атмосферу него дуготрајнија ткива као што су стабла и већи корени.
„Угљеник који сада улази (у биљке) неће бити ту толико дуго колико смо мислили,“ каже Грејвен. И то, каже она, поново наглашава колико је важно ограничити емисије фосилних горива. „Постоји ограничење колико можемо складиштити у вегетацији.“
Шта ови налази значе за будуће пројекције климе и како најбоље укључити улогу вегетације у те моделе, још увек није јасно, каже Лиза Велп, биогеохемичарка са Универзитета Пјурду у Вест Лафајету (Индијана) која није била укључена у студију. Али, каже она, они нарушавају поверење у то колико ће климатски модели моћи да симулирају ту улогу.
