Белоглави суп ће од наредне године поново крстарити Сићевачком клисуром. Ту је последњи пут виђен средином прошлог века. Ово је идеја Фондације за заштиту птица грабљивица, која је претходно успела да спаси изумирање ове птице
Након што су успели да спрече изумирање белоглавог супа и у резервату Увац направили бројну колонију, из Фондације за заштиту птица грабљивица желе да наредне године врате овог корисног лешинара и у Сићевачку клисуру где је последњи пут виђен крајем 50-их година прошлог века, пишу Јужне вести.
Према речима Саше Маринковића из Фондације за заштиту прица грабљивица, постоје јасни подаци да су се у клисури крај нишког села Сићево гнездили белоглави супови.
„Имамо чак и податак да је 1957. годне један суп извађен из гнезда одатле и однет у зоолошки врт”, каже Маринковић.
Објашњава да су у западној Србији урадили велики посао око репопулизације супова. Сада имају осам колонија, тако да је природно да пробају да га врате и у други део земље где је већ ова птица некада боравила. Зато је идеја да се он врати у југоисточну Србију.
Први корак – отварање хранилишта
Маринковић каже да је први корак отварање хранилишта. Након тога би довели птице, јер би оне тешко могле да дођу саме до хранилишта.
„Када се формира хранилиште, ту би се донело јато коме је око пола године до годину дана потребно да се аклиматизује и оно борави ту то време у кавезу. Онда се то јато пушта. Они су друштвене птице. Не могу појединачне птице да се пусте, већ само јато. Ако је хранилиште ту, они ће се само преселити на суседну стену. Када се први пут појави и неки други пар који је из дивљине, дакле није птица коју смо ми ту спустили, сматра се да смо успели да их вратимо. За то треба три до пет година да прође”, објашњава Маринковић.
Напомиње да би враћањем супа, можда вратили још једну птицу која је ишчезла из Србије.
„Ту је одмах Сува планина, где се гнездио орао брадан, врста која је ишчезла у нашој земљи. 2025. године креће програм у Бугарској за враћање орла брадана. Ако би супови били ту у Сићеву, онда би привукли и друге лешинаре. Они су заправо основна врста. Так да би имали велику шансу да вратимо и орла брадана на Суву планину”, прича Маринковић за Јужне вести.
Каже да су са програмом на Увцу кренули од нуле и да имају искуство у томе. Сматрају да ће успешно кренути и са програмом у Сићевачкој клисури, али да држава мора да стане иза њих.
„Већ смо разговарали са кланичарима и сточарима у Нишу и велико је интересовање, јер постоји проблем и велики трошак око одлагања сточног отпада”, објашњава Маринковић.
Тровање животиња
Како је „Време” раније писало, у Србији су некада боравили црни стрвинар, белоглави суп, бела кања и орао брадан. Три од четири врсте лешинара изумрле су због кампања тровања вукова, које су биле актуелне педесетих и шездесетих године прошлог века.
Иако су белоглави супови на врху ланца исхране и немају природне непријатеље, до њиховог регионалног нестанка је дошло тако што су се храниле угинулим животињама, које су у себи имале тај отров, објаснио је тада представник Друштва за заштиту и проучавање птица Србије Урош Стојиљковић.
„Последице кампања тровања живимо и даље, с обзиром на то да је преостао једино белоглави суп, чија се популација на југу и западу Србије од деведесетих година полако опоравља, захваљујући посебном програму“, навео је Стојиљковић.
Како је прецизирао, на почетку деведесетих је остало петнаестак парова, а сада их има око 130.
Кампања тровања више нема, али људи и даље веома неодговорно користе отрове, указао је Стојиљковић. Каже, људи трују шакале и лисице, али отров погађа и друге животиње.
На уништавање станишта лешинара у планинским пределима утиче и изградња ски паркова, путне инфраструктуре, жичара и видиковаца. „Такво угрожавање станишта одмах шаље и животињама поруку да нису добродошле на одређеном подручју и онда оне одатле нестају“, упозорава Стојиљковић.