Читајући текст господина Јована Рукавине „Најбољи представници правне традиције”, објављен 26. октобра у рубрици Међу нама, могу рећи да се у потпуности слажем с изнетим чињеницама и ставовима наведеним о еминентним адвокатима Анти Нобилу и Срђи Поповићу као најбољим представницима правне традиције у бившој СФРЈ, а и у каснијем периоду. Обојица су били актери судског поступка против усташког злочинца Андрије Артуковића, један као тужилац, а други као адвокат одбране окривљеног. И сам господин Поповић је признао да је тај судски поступак за њега био „непопуларан” и одбрану над овим зликовцем могао је да темељи једино на ставу који је цитирао господин Рукавина: „Ствар је у томе што се геноцид не ради у домаћој радиности, геноцид врше државе, јер су то велики послови. Ту је потребна логистика, ту је потребна организација, време, људи, средства; то појединци не могу да изведу. То може да се изведе само са ресурсима једне државе… Какви појединци, никакви појединци то не могу, а поготово што ви знате да је то био део једне политике…”
Ја бих одговорио или потврдио да је управо Артуковић заједно с Павелићем био главни утемељивач усташке геноцидне политике која је спровођена у НДХ под крилатицом „држава, то сам ја”. Наиме, носиоци и идеолози усташке политике у НДХ, осим поглавника Анте Павелића, били су и министри владе и законодавци ове монструозне државе: министар унутрашњих послова Андрија Артуковић, министар правосуђа Мирко Пук, министар богоштовља и наставе Миле Будак, председник законодавног поверенства Милован Жанић, министар господарства Ловро Сушић, министар спољних послова Младен Лорковић, заповједник хрватског домобранства Славко Кватерник… Они су уредили и донели све геноцидне законе у тој држави и са својим усташама их спровели у дело.
Усташе су биле једини политички чинилац у НДХ. Заводиле су поредак подобан тоталитарном режиму фашистичке Италије и нацистичке Немачке. Усташка власт, (а међу њима и Артуковић) без резерве прихвата наци-фашистичке принципе: „један народ, једна земља, један вођа”, те принцип „више расе”. У складу с тим, желели су да створе „чист хрватски простор”, на којем ће егзистирати „чиста хрватска нација” па сходно томе „очисте” тај простор од других народа (Срба, Јевреја и Рома) како не би „загађивали” аријевску расу, тј. „чисту хрватску нацију”. Још пре рата су Павелић и Артуковић у емиграцији зацртали задатке и циљеве геноцидног усташког покрета које су одмах почели да реализују с проглашењем НДХ (10. априла 1941), а то све је сабрано у императиву: решити једном засвагда „српско питање” у „држави Хрвата”, као и питање других недржавотворних и неполитичких народа у њој. Током маја и јуна 1941. усташка власт предузима политичко-пропагандну активност да би код хрватског народа створила расположење и уверење да Србима, Јеврејима и Циганима нема места у НДХ, са образложењем да су то страни елементи који су на хрватске просторе дошли са турским освајачима, и то након крвавих борби Хрвата с Турцима. Тада су и донете законске одредбе „о забрани ћирилице”, „о расној припадности”, „о држављанству”, „о заштити аријевске крви и части хрватског народа”, „о пријеким судовима”, „о покретним пријеким судовима”, „о заштити аријевске културе хрватског народа”, „о обавезној пријави иметка Жидова и Срба и њихових предузећа”, „о поступку са имовином особа које су напустиле подручје НДХ”. Већ 5. маја 1941 године донета је „Законска одредба о преласку с једне вјере на другу”, које су резултат „мисионарске” активности римокатоличког епископата у НДХ, на челу с надбискупом Алојзијем Степинцем. Ова одредба одређује да сва лица која прелазе у католичку веру морају добити одобрење од усташке власти, а начелно усташке власти нису биле за то да се Србима издају потврде за промену вере, већ су били за њихову ликвидацију или протеривање у Србију.
Међу првим законским одредбама које су постале темељ усташког казненог законодавства или, боље рећи – основа за отварање концентрационих логора широм Хрватске и почетак масовних ликвидација Срба, Јевреја и Рома, јесте „Законска одредба за одбрану народа и државе”. Донесена је 17. априла 1941, управо на дан кад је и образована прва влада НДХ. Ову одредбу писали су министри Андрија Артуковић и Мирко Пук, а верна је копија аустроугарског законодавства о преким судовима из 1914. и 1915. године и гласи: „Тко било на који начин повриједи или је повриједио част и животне интересе хрватског народа, или на било који начин угрозио опстанак НДХ или државне власти, па макар дјело остало само у покушају, чини се кривим за злочинство велеиздаје.” У наредном члану предвиђено је да „све оне који скриве за дјело велеиздаје има стићи казна смрти”. Према овој геноцидној одредби, свако је могао бити осуђен за дело велеиздаје и ликвидиран, а да уопште није било правно дефинисано шта се сматра „велеиздајом”.
На основу ове Артуковићеве и Павелићеве законске одредбе о „велеиздаји” усташе кренуле су у масовно истребљење Срба, Јевреја и Рома на територији НДХ. Већ у мају 1941. усташки стожерник Виктор Гутић из Бањалуке, на скупу усташа у Санском Мосту позивао је Хрвате и муслимане да одмах приступе уништавању и клању Срба речима: „Уништавајте их гдје год их сретнете, а благослов поглавников и мој су вам сигурни… Друмови ће пожељет Србаља, ал Србаља више неће бити.” Из овога се види да Андрија Артуковић има и личну кривицу као појединац за изазивање и реализацију геноцидних радњи ради уништења једне националне, етничке, расне или верске групе, као што су у овом случају били Срби, Јевреји и Роми.
Миомир Гарашанин,
Београд
