Америка се постепено, после Другог светског рата, претворила у чудовиште међународне политике, које жели да оствари „доминацију пуног спектра“
САД су оболеле од колективне шизофреније, рекао је италијански геополитичар Лоренцо Марија Пачини, а порекло ове болести није тешко пронаћи уколико се обратимо историји – Америка је настала као друштво изопштеника, криминалних отпадника, који су протерани из енглеских затвора.
Отуда и „физиолошка потреба“ Американаца да се стално доказују као „најјачи“, „најбољи“, „најсјајнији“. Америка се постепено, после Другог светског рата, претворила у чудовиште међународне политике, које жели да оствари „доминацију пуног спектра“. Али, Хладни рат је имао своја чврста правила. САД су морале да узимају у обзир постојање и интересе Совјетског Савеза.
„Његова логика је била брутална, али кохерентна — обуздавање, одвраћање, симетрија силе, веродостојна дипломатија, прави преговори у четири ока“, пише за сајт „Њу истерн аутлук“ бивши амерички дипломата при УН Гордон Даф, који је служио на Блиском истоку и у Африци, и ветеран рата у Вијетнаму.
Од Југославије преко Сирије и Либије – до звезде ријалитија
Потом је наступио амерички „униполарни тренутак“: епоха у којој се све границе укинуте. То је, између осталог, раздобље необузданих америчких интервенција и санкција; дух је пуштен из боце. Једном речју: то је раздобље „америчког столећа“.
„Од Југославије преко Сирије до Либије“, додаје Даф, „амерички приступ спољним сукобима следи јасну архитектуру: делегитимизација, слом држава, управљање проксијима, уништавање…“, у којој „никаква стабилност није дозвољена“.
Америчка империја, наглашава овај аутор, није империја у традиционалном смислу: „То је трајна дестабилизација као инструмент политике. Оно што је пропало у Вијетнаму, усавршено је контролом над медијима и увођењем посредника.“ Тако се воде амерички ратови. Коначно, долазимо до 45. и 47. председника САД Доналда Трампа. За њега речи немају никакву важност. (Његовог претходника Бајдена можемо заобићи, јер он није био ништа, само дементни покушај да се некако, било како, задржи старо стање.)
За Трампа, руски председник Путин може бити и „одличан лидер“ и „луд“. Зеленски? „Диктатор са свега четири одсто подршке народа у Украјини“ и „легитиман председник“. Европска унија: и „савезник“ и неко ко „само искориштава САД“. Тарифе? „Најлепша ствар на свету“. Могу износити 20, 50, 80 или 145 одсто, а могу бити и сутра укинуте.
Трамп је, заправо, кажу зли језици, звезда ријалитија и забављач маса пре него стварни председник САД.
Све у свему, закључује Даф: „Данас више не постоје границе, већ само хаос, који се продаје као ‘слобода'“, а у центру тог хаоса „стоје САД, које нису гарант стабилности већ агенс системског светског поремећаја.“
Крајњи резултат: спољна политика САД више не следи америчке интересе, већ „циклусе унутрашњег пропадања, пројектованог споља као стратегија“, којој „оружане снаге обезбеђују унутрашњу кохезију, а санкције замењују дипломатију“. Америка више нема савезнике, сви њени савези су присилни; лојалност се више не награђује, она се подразумева. „САД нису пропала империја“, уочава Даф, „оне су ратна машина, која спаљује савезнике, цивиле и законе на истој температури“.
У САД се данас, с разлогом, страхује од унутрашњег колапса. Не само од економског, већ пре свега од процедуралног. Другим речима: Америка више није рационалан актер светске политике, већ актер који се равна по сопственим рефлексима, којима је немогуће управљати.
Нико, уосталом, не зна шта ће сутра САД учинити, чак ни њено руководство. То је машина, каже Даф, која не може да функционише без непријатеља и зато је почела да их производи у земљи.
Године 1990. последњем совјетском лидеру Михаилу Горбачову су дата усмена обећања да се НАТО неће ширити на исток. Али, сва будућа проширења Алијансе су у Вашингтону третирана не као могући ризик него као територијални добитак.
Када су на самиту у Букурешту 2008. године. Украјина и Грузија проглашене будућим чланицама НАТО-а, то је био тренутак када је постхладноратовски поредак дефинитивно напуштен. „Рат који је уследио није био руска провокација“, констатује овај аутор, „већ неизбежна последица одбијања Запада да послуша чак и самог себе“. Украјина је систематски претварана у будуће бојно поље, и то од 2014. године. „Оно што је почело као ‘протест против корупције“, сматра Даф, „амерички обавештајци су операционализовали у контролисано рушење постојеће владе“.
Инсталација клијентског режима, усклађеног са западним финансијским и војним институцијама, уопште није била демократска појава. Ни „Азов“, „Ајдар“, ни „Десни сектор“ нису се појавили изоловано, као украјински феномен. Напротив, они су били наоружавани, финансирани и интегрисани под вођством НАТО-а, док су западни медији отворени фашизам проглашавали за „националну одбрану“.
Тако се Украјина постепено трансформисала из тампон државе између Истока и Запада у наоружану платформу САД.
Имплозија америчких институција, иза фасаде уставног уређења
За то време, америчке институције су, иза фасаде уставног уређења, почеле да имплодирају. Законодавна функција се претворила у јавно позориште, наставља Даф, извршна власт је постала војна. Обавештајна заједница функционише без било чијег надзора. Изборни процес постаје ритуал, али његове исходе контролише уски круг актера које су одобрили донатори. Нема краја рата, нема смањења војног буџета. За ниједан скандал се више не сноси одговорност, јер држава више не служи грађанима него континуитету. Америка се више не упушта у акције како би победила, већ да би спречила друге да победе, закључује Даф. Њено вођство више није стратешко, већ само перформативно. То је право лице америчког председника, шоумена и ТВ звезде Трампа.
Остатак света се томе прилагодио, стварајући паралелне структуре, алтернативне плаформе, трговинске коридоре који не постављају претходне услове и који заобилазе Стејт департмент. Тако се ствара нови светски поредак. Смена Вашингтона са светског трона не долази, додаје Даф, она је већ стигла.
Односно, како закључује амерички аутор, „Кина и Русија више нису страшне, страшни смо постали ми“.
