Вољом српских политичких представника у БиХ с почетка ‘90-их година празник Светох архиђакона Стефана постао је више од вјерског празника, постао је то историјски датум. И то не само за Србе у БиХ, него у ширем историјском, друштвено-политичком смислу, тај дан је постао једна од најсвјетлијих тачака српског народа. Али, како је 9. јануар постао симбол отпора, својеврсни инат и како је дошло до тога да се он брани скоро подједнако као Република Српска? Када је угрожавање тог датума постало подједнако угрожавању читаве Републике Српске?
Рођендани су важни у животу сваког човјека, а камоли читавог једног народа. Симболи су оно што нас одређује, што нас суштински дефинише и одбрана државе врло често подразумијева и одбрану симбола. Јер онај који изгуби оно што га одређује, губи све. Човјек без идентитета је ништа, па је и држава без симбола само празна љуштура. Но, 9. јануар је симболичан по много чему. Не треба ни објашњавати његову историју, значај, дубину, јер о томе је речено и написано много.
Преокрет
Тешко да би прије 15 или 20 година ико у Републици Српској или Србији могао замислити да ће се ауто-пут звати “9. јануар”, да ће се по том датуму давати имена улицама и трговима. А тек тешко би могао замислити да ће се тај дан обиљежавати дефилеом Полиције Републике Српске. Просто, тај датум де обиљежавао симболичним академијама и коктелима за политичаре. И да се разумијемо, то је било омаловажавање тог дана.
На те коктеле долазили су представници држава региона, представници друга два конститутивна народа и мањина у БиХ, представници дипломатског кора… 9. јануар за Србе је био дан стварања Републике Српске и прослављан је као крсна слава. Бошњацима су га прихватали као легитиман датум. Све до 2015. године када Уставни суд БиХ по апелацији представника СДА (странке Алије Изетбеговића) проглашава неуставним 9. јануар, јер “се са њим не могу идентификовати сви народи у Републици Српској”. Овдје треба јасно нагласити да Уставни суд БиХ није оспорио право Републици Српској да 9. јануар обиљежава као Дан републике, него је био споран дио који је садржао вјерску компоненту, односно што се прославља као крсна слава.
Отети симболи
До тог тренутка, Република Српска због одлука Устаног суда БиХ, али и под притисцима протекторатске Канцеларије високог представника и западних амбасадора, морала је направити низ уступака који су водили у разградњу Дејтонског мировног споразума. Многе надлежности су предате (не отете), а Српска је изгубила и своја два симбола – грб Немањића и химну “Боже правде”. Умјесто тога, као амблем у Народној скупштини изабран је данашње рјешење и као химна “Моја Република”. Наводно, све као привремено рјешење. Међутим, амблем и химна су до те мјере промовисани као симболи Републике Српске да млађе генерације и не знају позадину њиховог настанка. Дакле, једном врстом инжењеринга, преко симбола, измијењен је идентитет Републике Српске и она је опстала и остала. Њихово укидање изазвало је само привремени инат и спорадичну реакцију.
Линија преко које се не прелази
Али, 9. јануар је једна сасвим другачија прича. Тај датум није више само црвено слово, него је постао црвена линија. Линија преко које нико не жели да иде. Србину можеш узети кућу, окућницу, двориште, али у крсну славу и вјеру му не дирај.
Ради јавности која није упућена, треба рећи, ово се односи на народ. Јер, власт је индиректно спровела одлуку Уставног суда БиХ и 9. јануар се више не обиљежава као крсна слава, нити је законом стриктно дефинисан. Али, не треба ни то сматрати као издају, јер политика и вођење државе није ствар срца и поноса.
Оно што је важно је да се на том питању објелоданило много тога и да су српски политичари баш на овом питању опаметили, схватајући шта је заправо права жеља САД и њихових западних партнера, али и да се Бошњаци никада неће помирити са постојањем Републике Српске. То их свакако не аболира за друге ствари, али то сада није тема.
И ако су Срби 1992. изабрали Светог Стефана да му подигну најславнији споменик, онда је 2015. године Свети Стефан изабрао нас. Не да бисмо одбранили њега и његов дан, него да бисмо одбранили Христа. А бранећи Христа, бранимо слободу, част, бранимо сами себе.
9. јануар због свега што се око њега дешава не представља, дакле, само датум или тачку спорења, него је одраз свих односа у БиХ. Како се уопште може замислити држава у којем неком смета вјерски празник? Од датума који је за типове попут Комшића и Изетбеговића био легитиман, постао је “геноцидан”. Ако би се прихватила таква политика, питање је шта би сљедеће тражили.
Без апелације, не би било дефилеа
У неку руку је добро, сли истовремено и жалосно, да су нам требали разни Изетбеговићи и Комшићи да бисмо почели поштовати, цијенити и славити своје. Јер истини за вољу, да није било те апелације, не би било ни дефилеа.
Добро је да учимо, па макар нас и други морали подсјетити ко смо и шта смо. Вијекове не може да поништи ниједан суд, а те вијекове нарочито не може да доведе у питање изјава или каква апелација. Док прослављамо 33. рођендан Републике Српске, морамо схватити да је она светија од свега. Да нас без ње, њених симбола (поготово грба, химне и 9. јануара) нема ни нас. И поред свих изазова, ова Република већ сада траје дуже од прве Југославије.
И данас треба посебно истаћи да је 9. јануар рођендан свих нас. Да су институције Републике Српске институције свих нас. Јер ако их претворимо у плијен за који ћемо се отимати и средство за задовољавање политикантских апетита неће бити потребне апелације, угасићемо се сами. Не да неће бити дефилеа и славља, него ће и они симболични коктели постати немогући.
Нико не треба да се плаши да ће неко да нам одузме историју, истину и правду док је се сами не одрекнемо. Док год опстанак Српске не вежемо за опстанак привремених гарнитура, толико ће и она трајати.
Нека је срећан Дан Републике Српске и крсна слава Свети архиђакон Стефан.
