Те јесени 1989. године, а на трагу таласа промена који су захватили Совјетски Савез, на простору Украјине (нарочито на простору њеног западног дела) одвијали су се процеси који су водили васкрснућу Украјинске гркокатоличке цркве (унијатске цркве, а у даљем тексту ће бити навођена као УГКЦ). Иако званично расформирања, она је ипак постојала у емиграцији, а и на простору тадашње УССР (Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике) је деловала у подземљу. Како су гласност и перестројка одмицали, све више у јавности су се појављивали захтеви да се УГКЦ обнови, а врхунац таквих хтења се десио 17. септембра 1989. године када је у Лавову изашло око 100.000 људи који су захтевали обнову УГКЦ. Паралелно са процесима који су се збивали унутар Украјине, пројављивали су се дипломатски напори Ватикана да се у преговорима са совјетским врхом на крају дође до легализације УГКЦ. Након збивања у Лавову, унијати су почели да преузимају храмове широм Галиције. Било је јасно да совјетска власт попушта (а опет услед дезинтегративних процеса који су захватили целу земљу), а у јануару 1990. године у Лавову се одржао црквени сабор којим је председавао митрополит Владимир (водио је унијатску цркву у Украјини у илегалним условима) и на којем је одлучено да се све одлуке Сабора из 1946. године поништавају и да се УГКЦ поново успоставља као структура у пуном обиму. То је даље поплочало пут да се поглавар УГКЦ кардинал Мирослав – Иван Љубачивски (1914 – 2000) врати из емиграције што се и десило 1991. године. Недуго након његовог повратка Врховна Рада УССР је донела Закон о слободи савести и верским организацијама којим су стављени ван снаге сви антиверски прописи из совјетског периода. На тај начин се УГКЦ у потпуности вратила у украјинско друштво.
Након осамостаљења Украјине, УГКЦ је почела да обнавља, али и да шири своје парохије. Такође, примећено је да је унијатске кругове обузела жеља за реваншом и њени иступи су постајали све агресивнији. Оно што нарочито привлачи пажњу јесу речи Ивана Шевченка, византолога и професора на Харварду које је изговорио почетком деведесетих година 20. Столећа (као предавач доста је утицао на будућег високог унијатског црквеног великодостојника Бориса Гудзјака):,,Совјетску прошлост је лако превазићи, али шта ћемо са византијско – православним наслеђем?” Из наведеног произлази да је византијско – православно наслеђе проблематично са становишта његовог присуства у самосвести украјинског становништва. Друкчије речено, са становишта унијатске цркве, украјинство као идентитет своју пуноту може да доживи само у унијатским, гркокатоличким оквирима, заправо права природа украјинства је само она унијатска. Следствено томе, византијско – православни елемент се тумачи као уљез, као нешто што дегенерише исконску природу украјинства као идентитета. Још горе, тај елемент изазива да у Украјинцу (па макар се исти изјашњавао као Украјинац са украјинским језиком као матерњим језиком) увек чучи Рус који ће у једном моменту да избије на површину и да читав простор Украјине опет учини руским. Имајући у виду претходно речено као и чињеницу да је унијатску цркву захватио дух реваншизма и експазионизма, требало би указати на неке појаве као и на поља деловања унијатске цркве како би практична разрада Шевченкове мисли у последњих бар 25 година била што видљивија и јаснија.
Најпре треба споментуи једну институцију која је тесно повезана са УГКЦ и која је одиграла велику, ако не и кључну улогу, у друштвеним процесима у Украјини у 21. веку. Реч је о Украјинском Католичком Универзитету (у даљем тексту УКУ).
Ова образовна установа произашла је из Лавовске Богословске Академије (основана 1929. године, у даљем тексту ЛБА). Деведесетих година 20. столећа, долази до јачања ове установе услед финансијских инекција које су долазиле из америчких (невладине организације) и украјинских (украјински олигарси су се јављали као донатори) извора. Коначно, 2002. ЛБА се трансформисао у УКУ чији ректор је постао унијатски владика и амерички држављанин Борис Гудзјак. О каквој установи је реч односно који је смисао те установе, управо је једном приликом објаснио Гудзјак:,,Сви наши полазници у својим харизмама допуњују један другог и постепено постају та сила која ће да мења украјинско друштво”. Наравно, није само реч о томе да ће образовањем и васпитањем студената настати потенцијална кадровска база која ће заузимањем кључних места у украјинској политичкој и управној структури, привреди, просвети, науци и култури довести до преображаја Украјине у правцу њеног унијаћења него ће се та сила показати у обе револуције (2004. и 2014.). Будући да је на општеукрајинској равни реч о унијатима као мањинском становништву, не треба сметнути с ума оно што је у Сибирској Католичкој Газети јануара 2012. године написано поводом представљања нове књиге кардинала Валтера Каспера, а о којој је говорио и кардинал Курт Кох. У чланку је наведено да два поменута кардинала су становишта да Католичкој цркви предстоји таква будућност да ће она бити црква стваралачке мањине, а даље је следило појашњење да добро организованој и стваралачкој мањини припада кључна улога у преломним моментима историје човечанства.
Финансијским јачањем, оснивањем високошколских установа који су ушле у његов оквир, а потом и оснивањем медија који су били тесно повезани са њим, УКУ је постао један од кључних расадника еврофилног и прозападног, а уједно и ужареног русофобног сентимента у украјинском друштву. Његов значај препознале су и амбасаде западних држава. УКУ је од стране америчких и канадских дипломата сматран за главну опозцициону снагу насупрот Виктору Јануковичу. Штавише, канадски амбасадор Даниел Карон је посетио УКУ 2011. године и том приликом је изјавио да се у изградњи грађанског друштва у Украјини треба ослонити на оне организације које имају утицај на државне органе и на њихове представнике, а у оквиру тога УКУ се јавља као изузетно важан чинилац.
У вези значаја и улоге УКУ-а треба споменути да је 2008. година била кључна. Наиме, те године је у оквиру УКУ основана Лавовска бизнис школа која је убрзо постала тачка везивања украјинске привредно – пословне елите са представницима међународних пословних кругова. На тај начин, украјински олигарси су се тешње повезивали са западним структурама. Колико је преко поменуте образовне установе УКУ постао присутан у украјинској привредно – пословној елити говори и чињеница да су се на протестима у Лавову у фебрурау 2011. године украјинским предузетницима придружили студенти УКУ-а. Са Лавовском бизнис школом је доста сарађивао и Петар Порошенко који је и у времену око првог Мајдана (мисли се на Мајдан из 2004.) доста сарађивао са УГКЦ. Порошенко је заправо дуго времена градио углед и поверење код свештенства УГКЦ које ће му дати подршку када буде поплочавао ка месту председника Украјине.
Поред УКУ-а, још једна организација је одиграла велику улогу у распаљивању русофобије. Реч је о Пласту. Пласт је организација украјинских скаута (пластуни су били козаци извиђачи) која је основана 1911. године. Пластуне (које махом чини украјинска омладина) обучавају да се сналазе у природи, да живе логорским животом (који подразумева читав низ вештина) па чак и да рукују оружјем. Међутим, циљ свих тих активности се своди на укорењивање украјинског русофобног идентитета у младе људе. Пласт је тесно повезан са УГКЦ (Степан Бандера је био пластун, а он је био син унијатског свештеника, Борис Гудзјак је такође био пластун као и покојни поглавар УГКЦ кардинал Љубомир Гузар). Велики број унијатских свештеника и владика (штавише митрополит Андреј Шептицки је био покровитељ оснивања Пласта) је био у редовима пластуна, а велики број пластуна су верници УГКЦ. Штавише сами пластуни истичу да је та организација и верског карактера будући да се пластуни заклињу на верност Богу и Украјини. Пластуни су тесно сарађивали и са ветеранима СС дивизије Галичина. Имајући у виду наведене чињенице, јасно је на који начин се васпитава омладина која ступа у редове пластуна и какав им се дух усађује. Штавише, било је погинулих пластуна како на Мајдану 2014. тако и после на Донбасу.
УГКЦ је од своје обнове па кроз почетак 21. столећа своје деловање фокусирала у неколико праваца не би ли се пробила и постала потком украјинског друштва. Једно од кључних питања је било питање премештаја седиште УГКЦ из Лавова у Кијев.
Поглавар УГКЦ, Свјатослав Шевчук је о томе оставио занимљиво сведочнаство;,,У јуну 1999. годиине када сам бранио докторску дисертацију у Риму, примљен сам у аудијенцију код папе Јована Павла Другог и имао сам прилику да разговарам са њим. Рекао сам му:,,Свети оче, завршио сам факултет као и ви – Ангеликум. Завршио сам факултет за моралну теологију. Сада желим да се вратим у Украјину и тражим благослов за тај повратак.” Папа ме је погледао пажљиво и питао ме је:,,Ти си из Кијева или Лавова?” ,,Из Лавова”, одговорио сам.,,Иди за Кијев, тамо ћеш имати много посла”. Три године касније, тадашњи поглавар УГКЦ, кардинал Љубомир Гузар је уочи парламентарних избора у Украјини разговарао са Александром Омељченком (био је на челу политичке коалиције ,,Јединство”) рекавши да се нада да ће проблеми у Украјини (пре свега економски) бити решени и напоменуо је да намерава да седиште УГКЦ пребаци у Кијев. На крају се и то догодило. У августу 2005. године, седиште УГКЦ је пребачено из Лавова у Кијев. Овај чин има вишеструки значај.
Најпре унијатство као феномен који се искључиво везује за Западну Украјину сада из регионалних добија националне размере јер се седиште те цркве премешта у престоницу земље. Кијев је престоница и седиште целокупног живота на Украјини што даље значи да се велики број појава у различитим друштвеним сферама шири из Кијева ка остатку Украјине. Самим тим, са Кијевом као седиштем УГКЦ и следственим ширењем утицаја те цркве у престоници, ствара се одлична основа за ширење унијатства широм Украјине. Уз то, Кијев је историјски руска престоница, мајка руских градова и доласком УГКЦ у Кијев, ширењем њеног утицаја у том граду (не само нужно кроз повећавање броја верника што је опет крајњи циљ, него и кроз ширење унијатског наратива међу православним Украјинцима односно ширење унијатског схватања Украјине, њене природе, прошлости, садашњности и будућности као и система вредности) настоји се од Кијева као мајке руских градова претворити у Ватикан на Дњепру. С тим у вези, нарочито треба истаћи оно на шта се УГКЦ посебно ангажовала, а то је пројекат формирање јединствене украјинске цркве.
Можда први који је проговорио о формирању такве цркве јесте некадашњи поглавар УГКЦ и кардинал Љубомир Гузар (1933 – 2017) који је почетком 2002. године поводом градње катедралног унијатског храма у Кијеву рекао да ће уз Божју помоћ ту седети поглавар цркве, али и да ће бити симбол ,,нашег јединства” (Александар Вознесенски наводи да је реч о храму Свете Софије. Међутим, на осталим местима се спомиње да је реч о Патријаршијском Сабору који је посвећен Васкрсењу Христовом. Занимљиво је како украјинска Википедија описује овај храм. Наводи се да је реч о симболу кијевоцентричности украјинских унијата, али и украјинског народа као таквог). Предузимање корака ка формирању јединствене цркве је учесталило после 2011. године када је кардинал Гузар пензионисан и када је на његово место дошао Свјатослав Шевчук. Прича о јединственој цркви и оживотворењу те приче после доласка Шевчука добија нову снагу. Унијатски план за формирање јединствене украјинске цркве је подразумевао да УГКЦ заједно са украјинским расколницима (мисли се на неканонске православне структуре које су се отцепиле од Украјинске православне цркве Московског патријархата – у даљем тексту УПЦ МП), а потом и са УПЦ МП сазда јединствену украјинску националну цркву. Будући да је УГКЦ део римокатоличке цркве (која ужива аутономију), јасно је да би таква црквена структура била она у којој унијати воде главну реч и која би заправо била одлична платформа за католичење целе Украјине.
Колико је унијатска црквена структура остављала печат на идеју о формирању јединствене цркве говори и чињеница да таква активност није прошла незапажено од стране Руске православне цркве. У чланку који је објавио портал Православие.ру (у децембру 2007. године) за тежње унијатске цркве користи се појам универзалне уније који је у чланку детаљније разјашњен:,,Још тада (крајем 16. века), први пут се појавила идеја такозване ,,универзалне уније” тј. уније између унијата и православних. Идеја такозване ,,универзалне уније” наставља да живи и данас. Штавише, национализам који је узидгнут у ранг државне идеологије савремене независне Украјине на верском плану храни идеју ,,једне помесне цркве” и ,,универзалне уније”.
Расколничке структуре су показале вољу за зближавање са унијатима па чак и за формирање јединствене цркве. Филарет Денисенко (поглавар расколничке Украјинске православне цркве Кијевског патријархата – УПЦ КП) је 2017. године изјавио да нема препрека за уједињење са унијатима. Међутим, поједини из те расколничке структуре су истицали да њихови противници истичу да је аутокефалија православне цркве пут у унију, а да је идеја саздања јединственог патријархата унијатска.
Поред расколника, и у оквирима УПЦ МП пројављивала су се хтења за формирање јединствене цркве са унијатима. Онај који је највише протежирао ту идеју био је митрополит Александар Драбинко. Он је све време наступао са русофобних позиција и предано је радио на привођењу УПЦ МП унијатима. Остарели поглавар УПЦ МП митрополит Владимир (1935 – 2014) је фактички препустио митрополиту Александру Драбинку вођење цркве и исти је настојао да цркву што више приближи русофобним структурама у Кијеву. За њега се везује да је био присталица идеје о аутокефалности УПЦ МП, а његове сепаратистичке склоности су се и показале тачним када је 2019. прешао у расколничку ПЦУ (Православна црква Украјине). Он је сам говорио да је на делу украјинизација цркве.
Та 2013. година је била кључна у пројекту изградње јединствене цркве. Свега пар месеци пре почетка Мајдана, у Украјину стиже кардинал Курт Кох, председник Папског савета за промоцију хришћанског јединства. Тада почињу преговори између УГКЦ и УПЦ МП. Преговори су текли позитивно по унијате, а резултат истих је да је митрополит Владимир позван да присуствује седници Синода УГКЦ. Свјатослав Шевчук је после изјавио да му је митрополит Владимир рекао:,,Изгубили смо 20 година у независној Украјини. Зашто? Зато што нисмо писали књиге и нисмо учили људе о свецрквеном јединству”. Црквени публициста Александар Вознесенски сматра да ова изјава Шевчука може бити истинита, али је упитно колико је митрополит Владимир био способан за расуђивање имајући у виду његово тешко здравствено стање. Тих дана кардинал Кох се сусретао са митрополитом Александром Драбинком и јерарсима УПЦ МП који су били на линији отцепљења од Руске православне цркве. Кардинал Кох се сусрео и са расколницима, те је Филарет Денисенко изјавио да је УПЦ КП спремна да крене у уједињење са УПЦ МП, али под једним условом. Да УПЦ МП раскине све везе са Руском православном црквом.
На крају, УГКЦ као и расколници су заузели становиште да се пројекат формирања јединствене украјинске цркве не може извести док је Виктор Јанукович на власти односно док Украјина не уђе у Европску унију. Другим речима, уласком у ЕУ прекидају се политичке и економске везе са Русијом, а то даље ствара услове да се прекине културна и духовна веза са Русијом што би формирањем јединствене цркве у којој би унијати водили главну реч у највећој мери било постигнуто. Чињеница да је у том моменту Виктор Јанукович вршио функцију председника Украјине се тумачила као препрека остварењу претходно описаног циља јер је припадао оном политичком полу који није био за прекид веза са Русијом….
Имајући у виду наведено, а како су се активности УГКЦ управљене ка преображају Украјине те 2013. повећавале, било је потпуно јасно да се иде ка једном судбоносном тренутку од којег ће зависити даља судбина Украјине…
Био је то тренутак да се потпише Споразум о асоцијацији између Украјине и ЕУ….
Наставиће се….
Александар Мандић за Компас
