Ослободилачки налет оснажене Русије довео је до брисања Реч Посполите са карте Европе. Она је дефинитивно нестала 1795. године. Занимљиво је напоменути да су двојица историчара, Хајнрих Бемер и Едмонд Парис (који су се бавили изучавањем језуита), сматрали да је узрок пропасти Реч Посполите био управо језуитски ред који је својим фанатичним духом стварао неподношљиву атмосферу за православне становнике, а што је резултовало стварањем уније и даљом патњом преосталих православних на том простору. Другим речима, унија није довела до католичења руског православног живља нити је иста ојачала позиције Реч Посполите, него је унија проузроковала још дубље поделе између католика и православних што је доводило до унутрашњег слабљења Реч Посполите док се на њеним источним границама из смутних времена подизала Русија.
Кроз 18. век у унијатској цркви се међу њеним клером одвијала расправа. С једне стране, део клера је заступао мишљење да се треба радити на снажнијој римокатолизацији унијата, односно да се треба грчки обред у потпуности заменити латинским и да унијати потпуно постану римокатолици. Са друге стране, други део клера је желео да се грчки обред очува. Уз то, римокатоличка црква је вршила притисак да се ради на потпуном католичењу унијата јер за њу је унија била само прелазна фаза ка потпуном католичењу. У оваквом амбијенту, мало делује парадоксално, управо унијатско свештенство које је желело да очува грчки обред почиње да испољава симпатије ка православљу. Овој појави је потпомагала чињеница да се виши слој унијатског свештенства одвајао (у сталешком смислу) од народа док је ниже унијатско свештенство остајало заједно са народом разумевајући његове потребе, бриге и надања. На крају, када је Русија ослободила територију данашње Белорусије и највећи део данашње Украјине од пољског јарма, руске власти почеле су да позивају и да подстичу повратак унијата православној вери. У таквим околностима рођен је један од највећих руских црквених великодостојника 19. века, митрополит Јосиф Семашко (1799 – 1868).
Син унијатског свештеника, још од малених ногу је присуствовао православним богослужењима на које га је отац управо слао. Сам митрополит ће рећи да му се тако од малих ногу усађивала љубав према свему православном и руском. После постаје унијатски свештеник, а потом и владика, али у њему се зачела једна мисао. Унијатско становништво, коме је вера на силу наметнута, треба вратити вери дедова – православљу. Године 1827. Јосиф Семшако је израдио план повратка унијата православљу. Темељност коју су му усадиле римокатоличке богословске школе показале су се корисним за остварење плана. Корак по корак, унијати су постајали ближи православљу. Почело је од измена изгледа унијатских цркава (уводе се иконостаси) па до коришћења богослужбених књига које су штампане у Москви. На крају, Семашко је дочекао да и друге унијатске владике стану уз њега. Двојица владика и василијани су се највише опирали нестанку уније. Међутим, 12. фебрара 1839. године, након пуних 12 година неуморног рада, владика Јосиф на Полоцком сабору обзнањује да се са својим клером и верном паством враћа православној вери. Тада се 1.600 унијатских парохија са 1,6 милиона верника вратило православној вери. Захваљујући овом потезу, Белорусија је данас православна земља. Међутим, било је унијатских свештеника који нису пристали на овај чин. Они су отишли другим путем. Они су се покатоличили, а то је онда урадила и њихова паства. Тај народ се касније у потпуности претопио у Пољаке.
Међутим, остао је још један део западних руских земаља који није био ослобођен и где је унијатска црква преживела. Била је то Галиција. Она није дочекала слободу од Пољака, него је 1772. године дошао нови окупатор. Аустрија. Галичко руско становништво је још од половине 14. века било у ропству. Долазак Аустрије водио је даљем притиску потлаченог руског становништва које није имало елиту на том простору. Велики руски историчар Николај Уљанов (1905 – 1985) у свом делу ,,Порекло украјинског сепаратизма“ наводи да је право чудо како је то галичко становништво уопште доживело национално буђење тридесетих година 19. века будући да су вековима били утучени, на дну друштвене лествице и у потпуности без своје елите. Ипак, руски национални осећај је почео да се буди. Уљанов наводи да је пролазак руске војске кроз Галицију на путу ка Мађарској (гушење устанка Мађара 1849. године. Руска војска је дошла по позиву аустријског цара) веома позитивно деловало на Галичане што је представљало још један импулс руском националном буђењу на том простору. Са друге стране, Беч, пољска интелигенција као и Ватикан су све радили да тај народ одвоје од остатка руског народа. Пољаци су били ти који су први почели да руски народ у Галицији и на теритрији данашње Украјине гледају као на посебан народ спрам осталог руског народа.
С тим у вези, треба споменути теорију украденог имена коју је поставио Франциск Духински (1816 – 1893). Према тој теорији, прави Руси су они који су живели у оквиру Реч Посполите док су они што се зову Русима ван тих простора заправо Москаљи. Према његовој теорији, руско име је украо и раширио Петар Велики. Духински се на овоме не заустављава. Он ,,Москаље“ сматра заправо за народ који је монголског порекла, те да Руси на Дњепру штите европску цивилизацију од Москаља. Такође, аустријски гроф и намесник Галиције, Стадион, је 1848. године тражио од представника галичких Руса да се изјасне шта су јер ако су Руси онда им он не може помоћи. Они су му одговорили да су Рутени (латинска верзија имена Руса, али који опет указује на посебност. Овај поступак је био критикован од стране руских јавних радника са Галиције због прагматизма који је водио уништавању руског националног имена). На крају, сама унија је, као што је у првом делу споменуто, имала двојаку сврху. С једне стране римска црква је добијала нове вернике, а са друге стране тај народ који је прелазио на унију требао је на крају да се претопи у Пољаке. Друкчије речено, католичанство је поистовећивано са полонизмом. Међутим, пољски јавни радници са Галиције су увидели да галички унијати не одступају од православног обреда и да не желе да усвоје латиницу као писмо. Стога, педесетих година 19. века постојао је здружени напор Беча и Пољака да латиницу наметну као писмо галичком руском становништву. Ипак, Пољаци увиђају да целокупна њихова асимилаторска настојања према руском становништву трпи неуспех.
Стога, код пољске интелигенције јавља се други приступ. Ако то становништво не може да постане пољско, онда од њега треба начинити посебан народ који неће бити ни пољски ни руски с тим да ће мрзети овај потоњи. Тај приступ знатно добија на значају за време великог пољског устанка против руске власти 1863. године када су пољски устаници позивали малоруско становништво да им се придружи говорећи да требају да се заједно са Пољацима боре за слободу од ,,Москаља“. У том смислу, Пољаци схватају да ће главно упориште том новом идентитету бити управо унија јер она то становништво раздваја од остатка руског становништва. Затим, Пољацима није прошао незапажен ни украјинофилски покрет који се јавио у малоруским крајевима Руског царства који је по својој природи био локалпатриотски, који малоруске, украјинске крајеве није посматрао ван општеруске културе. Они су из локалпатриотских разлога истицали посебност тог простора, особито се ослањајући на традицију козаштва (поменути Николај Уљанов у својој књизи ,,Порекло украјинског сепаратизма“ има врло лоше мишљење о козацима наводећи да они због своје анархичне природе нису могли да прихвате државни живот који није трпео анархију, а државни живот је успостављала Русија. Он сматра да је ту заметак украјинског сепаратизма који су Пољаци развили и искористили). Такође, постоје подаци да су Пољаци који су живели у оквиру Руског царства предано развијали ту идеју посебности украјинског идентитета, а то су нарочито вршили преко Кијевског и Харковског универзитета где су њихови кадрови постајали све бројнији. Уосталом, сматрали су се интелектуалним вођством малоруских крајева. Овде би требало споменути мисли пољског историчара и свештеника Валериана Калинке (1826 – 1886) који је врло свеобухватно објаснио какав треба да буде нови пољски приступ.
Калинка своје излагање почиње констатацијом да су малоруски крајеви изгубљени за Пољску, али да треба учинити да буду изгубљени и за Русију. Калинка даље наставља:,,Историјски процес који је започео Казимир, а која је наставила Јадвига, имали су за резултат ширење западне вере и цивилизације 200 миља на исток. На наше очи се збива његова друга фаза. Реакција Истока на Запад, који је почео са устанком Хмељницког, постојано јача и одбацује нас ка средњовековним пјастовским границама (границе Пољске у време династије Пјастовића, напомена А.М.). Ствари стоје лоше. Како се заштити? Чиме? Снаге нема, а о праву нико и не пита, а прослављена западна хришћанска цивилизација се сама себе одриче и одступа. Где је брана против те поплаве која је после свих моралних права и материјалних нити пукла и обара, приближава се, жури сваког дана и све поплављује? Где? Могуће у оригиналности тог руског народа. Пољак он неће бити, али мора ли бити Москаљ? Бог га за то није створио, није му то наменио. Таквим га могу створити околности, сопствена мржња, туђа узмичућа снага и велико лукавство. То самосазнање и жеђ за оригиналношћу који се појављује код Русина (Русин је стари назив за Руса који се помиње у руским средњовековним списима. Занимљиво је да су тај назив задржали Русини у Закарпатју и Бачкој. Напомена А.М.), да ли су довољни за отпор руској (Калинка користи назив российски, напомена А.М.) асимилацији и апсорпцији? Не! То није Пољак који, будући прогутан, не да се сварити. У Пољака је друга душа, у њему је таква постојана сила да не може бити сварен; но између Русина и Москаља такве принципијалне разлике, такве непроходне границе нема. Но она би била тада када би сваки од њих имао своју веру и зато је УНИЈА МУДРО ПОЛИТИЧКО ДЕЛО, А ЊЕНО ЗАНЕМАРИВАЊЕ ЈЕ ПОГУБНО (подвукао А.М.). Рус као племе је другачија по природи и да је католичка по савести и духу, онда би и сама Русија (дакле, Калинка раздваја појмове Рус и Русија. Рус је права Русија која је била у оквиру Реч Посполите, док је Русија заправо Московија. Ово се подудара са теоријом Духинског. Напомена, А.М.) била враћена у своје природне границе, а на Дону, Дњепру и Црном мору би било нешто друго. Пошто се овај пробуђени народ пробудио не у пољским осећањима и свести, онда нека остане при свом, они би били душом везани за Запад, а са Истоком би били повезани формом. На ту чињеницу ми данас не можемо да утичемо, али дужни смо да се старамо о њеном будућем правцу јер само на тај начин ми можемо задржати Јагелонске (пољска средњовековна династија након Пјастовића, напомена А.М.) тековине и заслуге, да останемо верни мисији Пољске да задржи те границе цивилизације које је она повукла. Рус, то је земља и народ од којих се морамо одрећи да их не би изгубили. Ако она буде пуштена себи и ако буде католичка у другом обреду, а тада се ни Русија никада неће подићи и вратиће се братским односима са Пољском. А ако би се, претпоставимо најгоре, то никада не би десило, у таквом случају боље је да Рус буде самостална него руска (употребљава појам Российская Русь, напомена А.М.). Ако Гриц не може бити мој, како каже народна пословица, онда бар нека не буде ,,ни мој ни твој“. То је опште историјско и политичко убеђење о целој Руси. А Галичка Рус у томе има најважнију улогу, одлучујућу, јер она има још једно средство за спасење душа и очувања оригиналности руске душе – Унију. Наша је улога, више него улога, она се јавља као историјска и верска мисија Пољака у Галицији – не ометати националне тежње и раст Руси, штитити је, чак јој помагати јер ће се на тај начин временом смирити мржња према Љаху (назив за Пољака. Напомена, А.М.). Заштити и чувај Унију као зеницу ока свога и уз помоћ ње јачати љубав ка вери, постојаност и јединство Руси с римском црквом.“
Дакле, Калинка је сматрао да изградњу посебног народа треба почети са коришћењем уније као вододелнице од остатка руског народа који је у православној вери. Даље, Пољаци и Беч су одустали и од наметања латинице галичким Русима. Приметили су Кулишовку, писмо малоруског наречја које је створио Пантелејмон Кулиш (1819 – 1897), следбеник украјинофилског покрета. Кулиш, као и Костомаров, није украјинофилство посматрао ван руских оквира него је желео да очува малоруско наречје. Сам је 1867. изјавио да уколико се то писмо злоупотреби у антируске сврхе, да ће сам бити његов најљући противник. Управо то писмо ће Беч и Пољаци узети као писмо новог народа који се има саздати. Уз то, у језик је требало убацити што више пољских речи. На крају, остало је још да се да адекватвно тумачење и схватање историје. Беч и Пољаци су се својски трудили да међу галичким Русима популаризују козаке, али они су само спомињали козачке буне против Русије и руску власт су представљали као окупаторску у малоруским крајевима. Такође, радило се на популаризацији стваралаштва Тараса Шевченка, али су плански бирали његова дела која су била управљена против Мосвке, а све што је писао против Пољака се свесно потискивало. Међутим, Галички Руси се нису дали.
Трпећи константне репресалије од Беча, руска интелигенција у Галицији је трудбенички радила на очувању и развоју руске националне свести, као и руске просвете и културе у Галицији, Закарпатју па чак и у Буковини, те је непрестано истицала јединство руског света од Тисе и Карпата до Камчатке и Тихог океана. Године 1890. наступа кључна фаза у затирању рускости Галиције. Посланик галичког Сејма (локални парламент. Иначе, Сејм је пољски назив за парламент) Романчук у дослуху са аустроугарским структурама и унијатским митрополитом Сембратовичем, објављује да на Галицији живи посебан народ који нема никакве везе са Русијом. Од тог момента украјинство почиње јаче да се појављује у Галицији. Две године доцније, уведена је Кулишовка као званично писмо у Галицији. Репресалије против галичких Руса се појачавају. Појављују се монтирани кривични поступци против виђенијих руских првака, али ипак руско национално осећање у Галицији остаје доминантно спрам украјинског. Нажалост, коначна победа украјинства односно коначна трансформација (на којој се деценијама радило) страдалне руске Галиције у тврђаву украјинског русофобног национализма десиће се 1914. године када је по почетку Великог рата, Аустро – Угарска затворила у концетрационе логоре највећи број руских првака (нарочито су завршили у Талердофу и Терезину) и када су широм Галиције почела да се појављују вешала. Тада је руска елита Галиције сатрвена и народ обезглављен тако да украјинство коначно почиње да пушта дубље корене. Успут, по Октобарској револуцији, бољшевици уводе украјински језик као званичан и Украјина се на простору тадашњих малоруских земаља први пут појављује као посебан ентитет само у оквиру тадашњег Совјетског Савеза. Са друге стране, Галиција одлази у састав тек проглашене независне Пољске тј. Друге Реч Посполите.
На крају, Галиција је у Другом светском рату добила неславни епитет простора који је затрован нацизмом и геноцидним поступањем бандероваца и унијатске цркве и то све у име слободне Украјине. Духовни вођа је био унијатски митрополит Андреј Шептицки (1865 – 1944). Шептицки су била стара руска племићка породица која се покатоличила и асимиловала у Пољаке. Андрејева мајка (као и сам Андреј) је била под јаким утицајем језуита. Дакле, рођен је као римокатолик, али је по савету језуита прешао на грчки обред (као што је у првом делу споменуто, римокатоличка црква дозвољава биритуализам, односно да римокатолички свештеници постају унијатски и обратно) да би на крају постао унијатски митрополит. Био је фанатични римокатолик/унијата и мрзитељ свега што наличи на руско, те је све време деловао против Руса. Ако се може рећи, он је украјински пандан Алојзију Степинцу. Умро је 1944. године.
Због улоге унијатске цркве у Галицији, СССР је путем НКВД-а (претходница КГБ-а) радио на ликвидацији унијатске цркве и њеног стапања са Руском православном црквом. Сходно томе, сазван је сабор у Лавову 1946. године којим је председавао унијатски свештеник Гаврил Костељник (занимљиво је то да је исти рођен у Бачкој, у Руском Крстуру. Убијен је у атентату 1948. године због кључне улоге коју је одиграо у ликвидацији унијатске цркве). Ниједан владика из унијатске цркве није присуствовао том сабору. На истом сабору је донета одлука да се унијатска црква ликвидира и присаједини РПЦ.
Приводећи ово писаније крају, а на трагу претходно реченог, треба се сетити речи Николаја Уљанова да су Пољаци били ти који су створили украјинску доктрину односно да су они били бабице на порођају, а после и дадиље у васпитању украјинства. Читав низ антимосковских пословица, досетки, шала и вицева код Украјинаца воде порекло од Пољака. Уз то, не треба заборавити да је и украјинска химна ,,Ще не вмерла Украина“ копија пољске песме ,,Jeszcze Polska ne zginеla“.
Ипак, комунисти су завршили оно што су започели Пољаци и језуити тако што су формирали Украјину, украјински језик и писмо прогласили за званичан, а онда су следствено томе и довршили украјинизацију Галиције (СССР је заузео Галицију 17. септембра 1939. године). Штавише, украјинско име су проширили и на Закарпатје (простор где живе Русини, а ту област су називали Подкарпатском Руси) упркос томе што је Алексеј Кабаљук (монах и светац РПЦ) молио Стаљина да Подкарпатска Рус има посебан статус у СССР-у. Као што је речено, унијатска црква је била ликвидирана и није постојала деценијама. Међутим, да ли је комунизам уништио унију? Крајем осамдесетих година комунизам је нестајао, а унија је васкрсавала. На трагу тога, било је све јасније да ће се Украјина као самостална држава појавити, али тих година ће почети да се поплочава пут који ће Украјину и њено становништво одвести на Мајдан….
Наставиће се….
