На трагу претходног текста о Балканском Тројном пакту, ваљало би истаћи да из неког разлога иницијатива Загреба није била упућена ка Црној Гори и Македонији односно није упућен позив да се и те земље придруже антисрпској осовини која се гради на релацији Загреб – Тирана – Приштина (са тенденцијом да се тој осовини придружи и Софија). Морам да признам да нисам сигуран због чега тај потез није повучен. Међутим, то не значи да наша српска страна не би требала да посвећује пажњу простору Македоније. Штавише, она је то требала да ради и да није дошло до овакве хрватске иницијативе из разлога који ће у овом тексту бити наведени и образложени. Пре него што се крене у образлагање онога што би требало назвати нашим наступањем у Македонији потребно је имати у виду неколико чињеница.
Прво, простор Македоније је историјски наш простор. Друго, македонизам као национални иденитет је стварност, емпиријска чињеница (остављамо посреди причу о настанку македонизма и чиниоцима који су допринели да се исти као национални идентитет појави). Треће, у Македонији се све више продубљује антибугарски сентимент. Четврто, Македонија је чланица НАТО пакта. Ове чињенице би требали тумачити као координатни систем у оквиру којег ће наша политика да дела у Македонији. Дакле, како то наше наступање треба да изгледа? Најпре треба истаћи да наше наступање мора да буде добро испланирано, систематично и што је можда најважније, у свом наступању не треба користити силу према Македонији односно мора се деловати преко економије и културе.
Прво што би наша елита требала да уради јесте да направи пресек стања у вези наших сународника у Македонији. Та анализа треба да укључи процену бројног стања српског народа у Македонији, његовог просторног распореда у Македонији као и његовог социоекономског положаја, али и уставноправног положаја (анализа македонског устава, правних прописа који се тичу националних мањина, али и њихово спровођење у пракси у вези нашег српског народа и очувања и афирмације његовог националног идентитета). Што се тиче броја наших сународника у Македонији, према попису из 2021. године, пописано је нешто мање од 24.000 становника који се изјашњавају као Срби. Релевантност овог пописа је упитна будући да је ДПСМ (Демократска партија Срба у Македонији, српска политичка странка која окупља највећи број Срба у Македонији) оспоравао регуларност пописа, а и други су актери са македонске политичке сцене позивали на бојкот пописа. Према попису из 2002. године пописано је око 36.000 Срба у Македонији. Постоје тврдње да је број Срба у Македонији већи. Утврђивање броја Срба је тесно повезано са правилном проценом просторног распореда српског народа на простору Македоније, а ова два момента су битна због процене социоекономског положаја српског народа у Македонији. Наиме, у оквиру српског економског наступања у Македонији, прво треба учинити све да се социоекономски положај српског народа на том простору оснажи. То се има чиити путем директних инвестиција из Србије које би биле покретач привредног живота на просторима где живи српски народ. На тај начин би се српско радно способно становништво тог простора запослило и са одговарајућим приходима би се подизао животни стандард нашег живља. Поред поменутог, ваљало би на све начине (било путем улагања или пак путем донација) радити на побољшању инфраструктуре на просторима где живи српски народ.
Поред економског оснаживања нашег народа, оно што би требало радити јесте образовање наше омладине на том простору. Прецизније, потребно је оснивати образовне установе које ће водити томе да се формира добро образована и способна српска елита у Македонији која ће умети да води наш народ на том простору. Наравно, најпре треба анализирати македонско просветно законодавство и видети на који начин се могу оснивати такве образовне установе, поготово ако је оснивач из иностранства односно из Србије. Императив који мора бити постављен јесте тај да те образовне установе морају по квалитету да буду најбоље у Македонији, а да би се то остварило морају се послати најбољи (или међу најбољим) професорски кадрови које Србија има. Посебна пажња мора бити посвећена даровитим ученицима које треба подстицати преко стипеднија. За почетак, требало би основати Српску гимназију, а ако би околности дозвољавале могло би се приступити и оснивању високошколских установа. У међувремену би требало створити могућност да ученици те гимназије студирају на српским универзитетима. На крају, треба пратити рад даровитих ученика односно студената са простора Македоније па да се исти по могућству врате у Македонију где би исти заузимали кључна места у управи, привреди, култури и образовању.
Тесно повезано са овим јесте политичка организација Срба у Македонији. Економско оживљавање нашег живља и подизање нивоа образовања (образовања у српском духу!) код истог мора бити праћено политичким организовањем односно формирањем јаке политичке странке која би имала обележје српског општенародног покрета. На тај начин се може олакшати да новоформирана српска елита постане незаобилазан чинилац македонске елите односно да се без српских кадрова не може замислити функционисање македонске политичке и управне структуре, привреде и културе. По економском снажењу српског народа односно простора у Македонији насељеним српским живљем, српски капитал би требао да се шири по Македонији. Прецизније, требало би радити на томе да се простор Повардарја (долина Вардара) економски што више веже за Србију. Дакле, српски капитал би требао да се концентрише дуж Вардара, све до грчке границе, а онда би могао да се шири побочним правцима источно и западно од Вардара. Поред директног улагања, требало би охрабривати успоставу пословне сарадње између што већег броја српских привредника с једне и македонских привредника са простора Повардарја (али и македонских привредника уопште) са друге стране. Такође, требало би радити и на што бољем повезивању повардарских општина са општинама из Србије у виду братимљења. Поред економског повезивања Македоније са Србијом, требало би отворити простор за младе Македонце који желе да се школују у српским образовним установама. Дакле, треба им омогућити да се школују у Српској гимназији, а после им дати могућност да се школују по Србији. На тај начин би се поред српске елите, формирала и нова македонска елита састављена од србофилних па и дуалних србомакедонских кадрова. Код овог другог, треба напоменути да је уочена појава да међу македонским становништвом постоји категорија која има дуалну србомакедонску свест. Ту појаву би ваљало темељније истражити, а онда у пракси подстицати. На крају ваљало би оснивати српске културне организације које би радиле на афирмацији српског језика и културе (не само у Македонији) које би функционисале налик организацијама као што су на пример турски институт ,,Јонуз Емре”, шпански институт ,,Сервантес”, италијанско друштво ,,Данте Алигијери” итд. То би био одличан канал за ширење српске меке моћи и српског културног утицаја у Македонији.
Уз деловање на економском и културном пољу, Србија треба да подржава територијалну целовитост Македоније. Наравно, овом ставу би се могло приговорити будући да је Скопље признало независност КиМ, али нама је потребна целовита Македонија и преко овога ми долазимо до разлога који доводе до потребе за овакво наше наступање. Најпре, реч је о нашем историјском простору. Затим, реч је о геополитички врло битном простору којег карактерише да комуникација која иде долином Вардара води до Солуна односно до мора. Даље, јачањем нашег утицаја на том простору формира се клин односно спречава се спајање Шћипентара и Бугара, а уједно се обезбеђује веза према Грчкој. Надаље, јачање нашег утицаја на том простору нам помаже у нашој борби за повратак Косова и Метохије у уставноправни поредак Републике Србије јер се нашим присуством у Македонији са све подршком територијалној целовитости Македоније развлаче капацитети Шћипентара и уједно смањује могућност за сепаратистичко деловање Шћипентара у Македонији, али се смањује и маневарски простор сепаратистичких структура у Приштини за било какво офанзивно деловање према нама. Дакле, више разлога диктира потребу нашег систематичног рада у Македонији. Наравно, преко претходно наведеног се не исцрпљује наше деловање на том простору (оно може бити детаљније у односу на описано са одабиром више средстава, ресурса и поља деловања). Друго је питање да ли смо, а у контексту формирања Балканског Тројног пакта, закаснили са тим и да ли убудуће имамо времена за такво деловање. Ипак, не би требало ово изгубити из вида, него би требало делати у правцу што чвршћег везивања Македоније уз Србију. Простора за то има будући да (а сходно анкетама и истраживањима јавног мњења) постоји благонаклоност становништва према Србији па и србофилно расположење македонског становништва.
Приводећи крају овај текст, требају се напоменути још два момента. Прво, а то је већ споменуто, јесте да не смемо према Македонцима наступати са позиције силе у смислу да их уцењујемо, примењујемо репресију у циљу ресрбизације итд. Такву грешку сада праве Бугари (никад не спречавати противника док греши!) који, жаргонски речено, ових година иду ђоном на Македонију трудећи се да политичким уцењивањем (у виду бугарске сагласности за улазак Македоније у ЕУ) изборе да се Бугари нађу у Уставу државе и да предузимају кораке који би фактички отворили пут ширењу бугаризма и асицимилацији Македонаца у Бугаре. Оваква политика, бар колико је аутор ових редова уочио, води даљој антагонизацији македонског становништва према Бугарима. Стога, ми морамо ићи другачије. Од четири суседа, Македонију једино ннје уцењивала нити уцењује Србија што код Македонаца ствара осећај да им је Србија једини пријатељ. Стога, пажљиво, стрпљиво и систематично требамо радити и доказати да је за Македонију најбоље да буде тесно интегрисана са Србијом, да из те чињенице могу само позитивне ствари по њу да настану. Дакле, меки приступ тако да ће на дуже па и на средње стазе умови и срца тих људи бити дефинитивно задобијени што може довести не само до дубоког укорењивања србофилије него и до обнове Српства на том простору… Друго, будући да Грци и ми тежимо да имамо безбедну комуникацију (а која опет подразумева раздвојеност Бугара и Шћипентара) требало би споменути да код Грка се често спомиње да би за Грчку било најбоље да она има границу са Србијом.
Међутим, део Грка сматра да би у оквиру тога, Грчка требала да припоји простор Битоља, Ђевђелије и Дојрана. Ова идеја није од скора будући да грчка елита по завршетку Балканских ратова није баш лагодно гледала на то да су Дојран и Ђевђелија у Србији сматрајући да је на тај начин угрожен Солун. Чак је током 1915. године (уочи бугарског напада) било разговора о уступању ђевђелијско – дојранског троугла Грчкој Заговорници те идеје у Грчкој су нарочито била завичајна удружења Грка из Ђевђелије и Дојрана. У складу са начелом српске подршке територијалној целовитости Македоније, Грчкој би требало предложити да не предузима кораке у правцу припајања Дојрана, Ђевђелије и Битоља, а уосталом ми смо се разграничили 1913. године. Стога, Грчку би требало подстицати да своје напоре усмерава према Албанији односно Северном Епиру. Наравно, не треба никада губити из вида да предуслов целокупног оваквог наступања мора бити консолидована Србија јер држава која није консолидована не може успешно да пројектује свој моћ ван њених граница….
Александар Мандић за Компас инфо
