Један од темељних – мада понекад заборављених – принципа међународног права је принцип једнакости. Тај принцип претпоставља да се прихвати као истина, да право на једнакост укључује и право на различитост. Не постоји право на једнакост ако сви грађани једне државе имају једнако право да иду у исту цркву и да слушају наставу на истом језику. Ако сви грађани једне државе са католичком већином имају право да иду у католичку цркву, то није једнакост, већ дискриминација. И то важи наравно и за друге религије. Важи и за језике. Једнакост се постиже уважавањем различитости.
Принцип једнакости није једноставан и простире се на разне врсте једнакости. Чувени француски писац Анатоле Франце је имао једну духовиту опаску поводом превеликог поједностављења принципа једнакости. Анатоле Франце говори о законима који једнако забрањују и милионерима и бескућницима да спавају под мостовима.
Принцип једнакости не сме бити споран. По правилу се и не спори, али се понекад прихвата више као фраза и заборавља се суштина. Прави задатак је остварење истинске једнакости. Прихватање различитости је један од предуслова истинске једнакости.
При томе је од директног је значаја једна позната и често цитирана мисао Танаке, познатог судије Међународног суда правде. У једној пресуди донетој 1996. године Танака истиче: „да једнакост не искључује различито третирање људи који припадају различитим религијама, имају различите језике, различити економски положај, различите животне доби“. Према речима Танаке: To treat different matters equally in a mechanical way would be as unjust as to treat equal matters differently. Дакле: Једнако третирање различитих ствари на механички начин је исто тако неправедно као и различито третирање једнаких ствари.
Тај принцип потврђују и бројне норме међународног права. Ако се обратимо на наша подручја, суштина је у томе, да су грађани Србије једнаки, ако могу да сачувају свој језик и културу и тада, када то није српски језик и српска култура. А Срби ван Србије могу бити једнаки, само ако могу да сачувају српски језик и српску културу.
Да додам и то, да сачувати свој језик наравно не искључује познавање других језика. Познати мађарски песник Костолањи (иначе родом из Суботице) је једном рекао да неко ко зна само мађарски, не може истински да познаје мађарски језик. Јер је за сагледавање потребна и перспектива. А такву перспективу пружа познавање другог језика.
Сви грађани Србије треба, наравно, да знају српски језик. То се односи и на мањине. Срби у Македонији треба да знају и македонски језик. Али имају право и на истинску шансу да сачувају српски језик и културу.
Да би смо могли да предузмемо исправне кораке, треба да видимо где стојимо. Треба да познајемо своју прошлост, треба да познајемо институције кроз које се могу сачувати језик и култура, треба да имамо истински увид и у проблеме, јер се без перципирања проблема не могу се видети ни решења. Треба да знамо где смо. Ја искрено верујем да ће овај округли сто томе допринети.
