Када је његов први роман „Тишине“ изашао из штампе, славни писац Меша Селимовић (1910–1982) имао је већ педесет једну годину. Могло би се рећи — прилично касно за књижевника тако раскошног талента. Зашто није објављивао раније? Зар му приповедање није од најраније младости представљало најважнију ствар? Многобројни поклоници његовог дела били би спремни да кажу да је Меша био рођени приповедач.
Тајна касног приповедања
Занимљива је прича о томе. Обична, али врло дубока, открива личност Меше Селимовића — толико другачију, слободно може да се каже, од великог дела данашњих, самоуверених и сујетних скрибомана. Тајну касног приповедања пружа један од драгоцених интервјуа великог југословенског новинара Драгослава Зире Адамовића (1922–1978) из његове чувене збирке „Разговори са савременицима“ (Привредна штампа, Београд, 1982).
Реч је о књизи од изузетног значаја за нашу културу и културну традицију, у којој је врсни новинар, дугогодишњи уредник Културне рубрике и Културног додатка „Политике“, објавио врло садржајне разговоре са најважнијим југословенским уметницима тог времена — и са онима тада већ времешним, и са онима млађим.
Сећања на детињство и љубав према књигама
Шта је, дакле, рекао Меша Селимовић? Између осталог, да је одувек волео књиге и да свој породични дом памти по прекраснoj библиотеци коју је напустио када је почео Други светски рат, а коју су разнели непријатељи.
Волео је Андерсенове бајке, Змај Јовине песме, приповетке Лазе Лазаревића, Џонатана Свифта, Марка Твена. Фјодор Михаилович Достојевски га је опчинио својом дубином и метапсихологијом, као и „Жерминал“ Емила Золе, будући да је имао прилике да упозна тежак живот рудара са северозапада Тузле. Дивио се Томасу Вулфу, Вилијаму Саројану, Ернесту Хемингвеју.
Оно што је за њега остало недостижни узор био је склад муслиманских народних балада, као и Његошево дело. Најсублимнији израз народне поезије за Селимовића је била балада „Омер и Мерима“:
„Ђул мирише мила моја мајко,
Чини ми се Омерова душа…“
Зашто је Меша толико оклевао да изда свој први роман?
Писац романа „Дервиш и смрт“, који је преведен на многе светске језике, следећим речима описао је зашто је толико оклевао, зашто је због претеране скромности имао погрешан утисак о сопственим уметничким моћима, као и зашто је та сумња била велика и терала га да одустане од задатка који је могао савршено да оствари.
Дакле, ево шта је забележио Драгослав Зира Адамовић 1974. године:
„Исписао сам многе свеске, а на другој години студија послао сам неке од тих записа Живку Милићевићу, уреднику ,Политике’. Он ми је све то вратио, с објашњењем да то није за ,Политику’. Милићевић је сигурно био у праву, јер су ти записи, или приче, вероватно били слаби и неупотребљиви. Али је то одбијање за мене било пресудно, поражавајуће, не зато што ми радови нису објављени, већ што сам изгубио сигурност и веру у себе и у свој смисао за писање, и у прихватљивост теме која ме је интересовала изнад свега…
Ја сам тада, 1932. године, потпуно престао да пишем, и прво што сам после тога написао — репортажу о злочинима есесоваца на Мајевици — било је тек за време рата, 1944. године, а 1945. сам објавио прву приповетку „Пјесма у олуји“ у београдском часопису Наша књижевност.
Та обесхрабреност, та уплашеност, та клонутост због туђег суда, то неверовање у све, остали су у мени целог живота, све до данас. Зато сам почео касно да пишем, зато сам несигуран у оно што радим, зато сваком послу прилазим као почетник, зато ми се чини да сваки задатак надраста моје снаге.“
Дисциплина као лек за несигурност
И зато је, када је најзад 1959. године потписао уговор са издавачком кућом „Свјетлост“ из Сарајева, Селимовић сам тражио да се у уговор унесе клаузула која га обавезује да ће роман предати до одређеног датума. У супротном, био је спреман да плати чак пет хиљада тадашњих динара казне за сваки дан кашњења!
Издавач је пристао, додуше, немавши намеру да поштује ту клаузулу. А несигурни Меша ипак је рукопис, уз овај „казнени подстрек“, предао на време.
„Нико није знао колико сам страхова победио у себи док сам се усудио да изађем пред читаоце,“ — рекао је 1974. године Меша Селимовић.
