У Православљу, икона није просто естетска форма или културни артефакт — она је догматски израз, литургијска реалност и мистичка пројава богочовјечанске истине. Кроз икону, Црква исповиједа своју вјеру у реалност Божијег Оваплоћења, у присуство невидљивог кроз видљиво, у преображену материју која постаје средство спасења. Управо зато икона не служи просто као средство подсјећања, већ као реални прозор ка Царству Божијем, и као литургијска и сотириолошка чињеница.
Икона није просто слика – она је исповијест вјере. Њен темељ лежи у самом домостроју спасења: „И Ријеч постаде тијело и настани се међу нама“ (Јн 1,14). Без Оваплоћења, икона би била идол. Са Оваплоћењем, икона постаје свједочанство Бога који је постао видљив, опипљив и насликан. Она је пројава божанских енергија у материјалном свијету. Управо у њој се сусрећу вријеме и вјечност, земља и небо, тварно и нетварно, слика и Првообраз.
Свети Оци, а нарочито браниоци иконопоштовања попут Светог Јована Дамаскина, подвукли су да се поштовање иконе не односи на материју, него на личност која је на њој изображена. Према томе, икона није само израз молитвеног осјећаја – она је богословски акт, свједочанство догмата, живи одраз богочовјечанске тајне. Она не умањује божанску славу, већ је изражава; она не затвара човјека у сензуалну сферу, већ га отвара за созерцање и боговиђење.
У том смислу, присуство икона у православном храму и дому није случајност него неизбјежност. Јер, храм без икона је као литургија без евхаристије — окрњена, немоћна, недовршена. Икона, као литургијска реалност, улази у живот вјерника као мјесто сусрета са Ликом, не као естетски украс. У томе је њена суштинска разлика у односу на обичну умјетничку слику: док умјетничка слика одражава машту или психологију умјетника, икона превазилази личност иконописца, водећи гледаоца ка Првообразу у молитвеном духу смирења и покајања.
Дух овога свијета, кроз модерну визуелну културу, често пропагира идоле умјесто икона. Медијска слика, натопљена еросом, егом и сензацијом, дјелује као супротност икони. Као одговор на такву агресивну визуелну културу, икона долази као тихи, али моћни свједок Царства Божијег. Она постаје не само духовна алтернатива, већ и лијечење, просвјетљење и утјеха. Њена свјетлост није психолошка него онтолошка; она не привлачи поглед због форме, него због садржине.
Међутим, не смијемо занемарити ни појаву псеудо-икона – оних изображених не у духу смирења, него у духу егоцентричне умјетности. Када икона изгуби богословску дубину и литургијску везаност, она престаје да буде икона и постаје производ – објекат. Православна икона није простор за индивидуални стил, већ за саборно свједочанство вјере. У том смислу, Црква позива да се иконописaње схвати као молитвено служење, као аскеза у боји и линији, не као самопотврда умјетника.
Прави иконописац није умјетник у западном смислу ријечи – он је богослов у бојама, подвижник који бојом исповиједа исту ону истину коју Свети Оци изражавају ријечју. Његово дјело није плод инспирације, него плод послушности Предању. Зато се аутентична икона не може мјерити умјетничким мјерилима, јер она има други критеријум: присуство Благодати. Оно што икону чини иконом није техника, него Дух Свети, који кроз њу дјелује.
Савремена технологија нам данас, по Божијем промислу, даје могућност да у свом дому имамо вјерне копије најблагодатнијих икона. У вријеме када је све мање канонских иконописаца, а све више оних који мијешају реализам са духовном традицијом, спасоносно је окренути се управо оним изображењима која су провјерена у животу Цркве и која зраче свјетлошћу истинске теологије. Боље је имати скромну, али канонску икону, него умјетнички врхунску, али духовно празну слику.
Суштина иконе лежи у њеној способности да покаже оно што око не може да види – да отвори душу за опит Царства Божијег. Она нас учи да гледамо не у материју, него кроз материју, не у боје, него кроз боје. Она нас позива на преображај ума, на метаноју. Стога, икона није само учитељ вјере, него и учитељ погледа – учи нас да гледамо у правцу Господа Исуса Христа у Царство Небеско. Икона, као литургијска реалност, улази у живот вјерника као мјесто сусрета са Ликом, не као естетски украс. У томе је њена суштинска разлика у односу на обичну умјетничку слику: док умјетничка слика одражава машту или психологију умјетника, икона превазилази личност иконописца, водећи гледаоца ка Првообразу у молитвеном духу смирења и покајања. Као што је Седми Васељенски Сабор нагласио, икона није идол, већ свештена слика која освећује простор и вријеме, чинећи га учешћем у Царству.
Дух овога свијета, кроз модерну визуелну културу, често пропагира идоле умјесто икона. Медијска слика, натопљена еросом, егом и сензацијом, дјелује као супротност икони. Као одговор на такву агресивну визуелну културу, икона долази као тихи, али моћни свједок Царства Божијег. Она постаје не само духовна алтернатива, већ и лијечење, просвјетљење и утјеха. Њена свјетлост није психолошка него онтолошка; она не привлачи поглед због форме, него због садржине, јер, по ријечима Светог Јована Дамаскина, „кроз иконе смо вођени ка созерцању божанског и духовног.“
Тешко је замислити свеобухватнији израз православне вјере, духовности, теологије културе као и православног духа уопште него што је то икона. Икона има толико високо и важно мјесто како у православној теологији, тако у животу сваког православног хришћанина да је уопште немогуће замислити како православни храм тако и православни дом без икона. Теологијом иконе су крунисани Васељенски сабори, и побједа иконе се изједначава са побједом православља, као што се слави на Недељу Православља, гдје се проглашава: „Ово је вјера која је утврдила васељену.“
У том духу, икону треба примати као тајну — не као слику која се гледа, већ као прозор кроз који се улази. Она није естетски доживљај, већ духовна стварност. Она не тражи дивљење, већ молитву. Она није предмет, већ личност. Као таква, икона остаје живо срце православне теологије — неописива Ријеч која се дала описати бојом, Лик који нас гледа док га гледамо, отворени прозор ка вјечном Живоме.
Ријетко је који аспект православне теологије и духовности успио да парира тако добро и ефикасно технолошком развоју и да одговори на његове изазове као што је то икона. Одговор на умножење многих искушења и саблазних слика које се шире путем медија, као никад раније у историји, можемо наћи у ликовима најдивнијих икона које су широм свијета најразличитијим историјским епохама изобразили најдуховнији, најпобожнији и најталентованији иконописци. У лику ових светих икона Господ шаље народу своме утјеху, наду и излаз из визуелне агресије модерног доба.
