Почетна » Друштво » Изјава Митрополита Методија поводом кривичне пријаве поднесене од стране Центра за грађанска права

Изјава Митрополита Методија поводом кривичне пријаве поднесене од стране Центра за грађанска права

Наводи кривичне пријаве су у потпуности чињенично неосновани и правно апсурдни.

Како ми је познато из средстава јавног информисања, подносилац кривичне пријаве је извјесна НВО чији оснивач (Светлана Пајовић Мусовић) у свакој прилици и на сваки начин врло бучно испољава вјерску и националну нетрпељивост према вјерницима и клирицима СПЦ, што је вјероватан мотив и у овом конкретном случају.

Међутим, ову као и бројне сличне кривичне пријаве држим за наставак политичког прогона СПЦ и покушаја антицкрвених кругова да се злоупотребом правних средстава креира јавно мњење и друштвени амбијент у коме је посебно и само за вјернике и свештенство СПЦ у Црној Гори уведен деликт мишљења а слобода изражавања ограничена према задатим идеолошким оквирима. Већ по ко зна који пут се пастирске бесједе изговорене у храмовима и за вријеме црквених служби морају појашњавати полицијским службеницима и тужиоцима. На тај начин се у широј јавности подстиче цензура и аутоцензура, што је Уставом недопуштено и генерално неспојиво са демократским уређењем. Посредно али са јасном намјером, клирицима и вјерницима СПЦ настоје се битно ограничити не само вјерска, него и она основна људска права и слободе.

Супротно наводима пријаве, да сам у својој бесједи повриједио Устав, сматрам управо да сам том приликом нарочито снажно афирмисао основне уставне вриједности и начела као што су: право на достојанство и неповредивост и поштовање личности, право на правично и јавно суђење, начело законитости, слободу мисли, савјести и вјероисповјести, слободу изражавања и забрану цензуре и тако даље.

Јер управо те вриједности биле су погажене или карикиране од стране усташког и титоистичког режима. Искрено се чудим како је уопште могуће да се данас у Црној Гори појављују лица и организације у функцији заштитника њиховог насљеђа.

Наиме, оцјена усташког и титоистичког режима као злочиначких и тоталитарних творевина мрачних идеологија, почива на чињеници да је ван сваке сумње доказано да су комунистички режим Јосипа Броза и пронацистички Анта Павелића, спроводили крвави терор, кроз прогон и масовне ликвидације, поред осталих, лица углавном српске националности, православне вјероисповијести и припаднике и присталице монархије, односно, Југословенске војске у отаџбини. Више стотина – од стране Титових војних, партијских и парадржавних оружаних формација – побијених свештеника СПЦ, разорени храмови и манастири, отета имовина, масовне и до данас неексхумиране гробнице, деценијска културно-политичка репресија, представљају оставштину титоистичке власти у Црној Гори за вријеме СФРЈ. Још горе посљедице по српски народ и Цркву имала је Павелићева власт у НДХ. Према томе, за мене је ријеч о епохално јединственој злочиначкој коалицији у контексту стравичних посљедица њихове репресије по народ и Цркву којима припадам и служим, без обзира на њихове различите историјске савезнике, идеолошке мотиве и политичке инспирације.

Дакле, понављам, како је усташко-титоистички систем власти газио вриједности које Црна Гора и данас баштини својим уставним уређењем, јавна осуда таквих режима као злочиначких не представља изазивање мржње нити повреду Устава, већ пуко подсећање на ноторне историјске чињенице и упозорење на опасност од њиховог повампирења. Подсјетићу да је Европски парламент, полазећи од тих чињеница, у више наврата децидно осудио злочине комунистичких тоталитарних режима у Европи. Јосипа Броза, у том смислу, сматрам монструозном појавом, а несхватљиво је да се таква моја квалификација узима као вријеђање званичних симбола државе Црне Горе, јер колико ми је познато Броз није званични државни симбол нити је његова личност било којим законом изузета од осуде и критичког мишљења. Антифашистичка, иако више држим до израза слободарска, традиција Црне Горе нам управо налаже личну обавезу да недвосмислено осудимо и разобличимо сваку тоталитарну праксу, без обзира на њен идеолошки лик. Тим прије ако се њеним виновницима указују незаслужене почасти у виду подизања нових споменика.

Такође, исказ о генералу Драгољубу Михаиловићу као „првом герилцу Европе“ је само понављање тадашњих ставова антихитлеровског западног јавног мњења, који су документовани и одавно доступни јавности. Такво гледиште већ и због тога не може бити кривично инкриминисано.

Не постоји једна једина ријеч из бесједе која би се могла тумачити као аболирање било ког злочинца и величање ма чијег злочина. Такве конфабулације одбацујем као плод зле намјере и бестијалан покушај клевете.

Са друге стране, остајем при изнијетој тврдњи да је међу тзв. „четницима“, односно, вођама и припадницима Југословенске војске у отаџбини било и хероја и херојских дјела, родољубља и слободарских врлина које изазивају поштовање, као што добрих људи и добрих дјела има увијек и свуда.

То је моје дубоко увјерење на чије изражавање имам право. Свјестан да свака наша ријеч подлијеже прво суду Божијем, а онда и суду јавности, ипак сам дужан појаснити да као православни епископ и слободан грађанин, не пристајем на било какву једноумну и идеолошку кодификацију стварности или пропагандно наметање историјских истина, те остајем привржен Богом нам дарованој и као таквој Уставом заштићеној слободи савјести, као и слободи мишљења и изражавања које се данас настоје сузбити под етикетом забране ревизионизма.

Наводи кривичне пријаве су у потпуности чињенично неосновани и правно апсурдни.

Како ми је познато из средстава јавног информисања, подносилац кривичне пријаве је извјесна НВО чији оснивач (Светлана Пајовић Мусовић) у свакој прилици и на сваки начин врло бучно испољава вјерску и националну нетрпељивост према вјерницима и клирицима СПЦ, што је вјероватан мотив и у овом конкретном случају.

Међутим, ову као и бројне сличне кривичне пријаве држим за наставак политичког прогона СПЦ и покушаја антицкрвених кругова да се злоупотребом правних средстава креира јавно мњење и друштвени амбијент у коме је посебно и само за вјернике и свештенство СПЦ у Црној Гори уведен деликт мишљења а слобода изражавања ограничена према задатим идеолошким оквирима. Већ по ко зна који пут се пастирске бесједе изговорене у храмовима и за вријеме црквених служби морају појашњавати полицијским службеницима и тужиоцима. На тај начин се у широј јавности подстиче цензура и аутоцензура, што је Уставом недопуштено и генерално неспојиво са демократским уређењем. Посредно али са јасном намјером, клирицима и вјерницима СПЦ настоје се битно ограничити не само вјерска, него и она основна људска права и слободе.

Супротно наводима пријаве, да сам у својој бесједи повриједио Устав, сматрам управо да сам том приликом нарочито снажно афирмисао основне уставне вриједности и начела као што су: право на достојанство и неповредивост и поштовање личности, право на правично и јавно суђење, начело законитости, слободу мисли, савјести и вјероисповјести, слободу изражавања и забрану цензуре и тако даље.

Јер управо те вриједности биле су погажене или карикиране од стране усташког и титоистичког режима. Искрено се чудим како је уопште могуће да се данас у Црној Гори појављују лица и организације у функцији заштитника њиховог насљеђа.

Наиме, оцјена усташког и титоистичког режима као злочиначких и тоталитарних творевина мрачних идеологија, почива на чињеници да је ван сваке сумње доказано да су комунистички режим Јосипа Броза и пронацистички Анта Павелића, спроводили крвави терор, кроз прогон и масовне ликвидације, поред осталих, лица углавном српске националности, православне вјероисповијести и припаднике и присталице монархије, односно, Југословенске војске у отаџбини. Више стотина – од стране Титових војних, партијских и парадржавних оружаних формација – побијених свештеника СПЦ, разорени храмови и манастири, отета имовина, масовне и до данас неексхумиране гробнице, деценијска културно-политичка репресија, представљају оставштину титоистичке власти у Црној Гори за вријеме СФРЈ.

Још горе посљедице по српски народ и Цркву имала је Павелићева власт у НДХ. Према томе, за мене је ријеч о епохално јединственој злочиначкој коалицији у контексту стравичних посљедица њихове репресије по народ и Цркву којима припадам и служим, без обзира на њихове различите историјске савезнике, идеолошке мотиве и политичке инспирације.

Дакле, понављам, како је усташко-титоистички систем власти газио вриједности које Црна Гора и данас баштини својим уставним уређењем, јавна осуда таквих режима као злочиначких не представља изазивање мржње нити повреду Устава, већ пуко подсећање на ноторне историјске чињенице и упозорење на опасност од њиховог повампирења. Подсјетићу да је Европски парламент, полазећи од тих чињеница, у више наврата децидно осудио злочине комунистичких тоталитарних режима у Европи. Јосипа Броза, у том смислу, сматрам монструозном појавом, а несхватљиво је да се таква моја квалификација узима као вријеђање званичних симбола државе Црне Горе, јер колико ми је познато Броз није званични државни симбол нити је његова личност било којим законом изузета од осуде и критичког мишљења. Антифашистичка, иако више држим до израза слободарска, традиција Црне Горе нам управо налаже личну обавезу да недвосмислено осудимо и разобличимо сваку тоталитарну праксу, без обзира на њен идеолошки лик. Тим прије ако се њеним виновницима указују незаслужене почасти у виду подизања нових споменика.

Такође, исказ о генералу Драгољубу Михаиловићу као „првом герилцу Европе“ је само понављање тадашњих ставова антихитлеровског западног јавног мњења, који су документовани и одавно доступни јавности. Такво гледиште већ и због тога не може бити кривично инкриминисано.

Не постоји једна једина ријеч из бесједе која би се могла тумачити као аболирање било ког злочинца и величање ма чијег злочина. Такве конфабулације одбацујем као плод зле намјере и бестијалан покушај клевете. Са друге стране, остајем при изнијетој тврдњи да је међу тзв. „четницима“, односно, вођама и припадницима Југословенске војске у отаџбини било и хероја и херојских дјела, родољубља и слободарских врлина које изазивају поштовање, као што добрих људи и добрих дјела има увијек и свуда. То је моје дубоко увјерење на чије изражавање имам право. Свјестан да свака наша ријеч подлијеже прво суду Божијем, а онда и суду јавности, ипак сам дужан појаснити да као православни епископ и слободан грађанин, не пристајем на било какву једноумну и идеолошку кодификацију стварности или пропагандно наметање историјских истина, те остајем привржен Богом нам дарованој и као таквој Уставом заштићеној слободи савјести, као и слободи мишљења и изражавања које се данас настоје сузбити под етикетом забране ревизионизма.

Што се тиче других навода пријаве, наравно да ћу као православни епископ Српске православне цркве увијек примјерено упозоравати вјерни народ на опасности и посљедице удаљавања од окриља Цркве. То је моје право, али још више моја пастирска дужност пред Богом и народом. Сваки другачији став по том питању чинио би ме недостојним вршења епископске службе.

На крају, садржај моје бесједе подлијеже кривичној одговорности само уколико се у Црној Гори кривичним дјелом сматра залагање за националну равноправност, личну слободу и достојанство, истину и правду, све у оквиру закона и Устава.

АРХИЕПИСКОП И МИТРОПОЛИТ
БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКИ

Извор: Епархија будумљанско-никшићка

Припремила редакција Компас инфо
Повезани чланци:

Портал Компас Инфо посебну пажњу посвећује темама које се тичу друштва, економије, вере, културе, историје, традиције и идентитета народа који живе у овом региону. Желимо да вам пружимо објективан, балансиран и прогресиван поглед на свет око нас, као и да подстакнемо на размишљање, дискусију и деловање у правцу бољег друштва за све нас.