Отровна муљ. Светлећи радиоактивни пацов. Риба са три ока по имену „Блинки“. Ово су сцене из епизоде из 1990. године чувене серије Симпсонови, у којој је протагонистa неспретни Хомер Симпсон, запослен као инспектор за безбедност у измишљеној Нуклеарној електрани Спрингфилд.
Замишљене ужасе електране одражавају стварне страхове које су људи имали поводом нуклеарне енергије од тренутка када је започела своју историју — првом одрживом нуклеарном реакцијом 1942. године. У то спада и симпсоновска брига да власник електране, вођен профитом, занемарује безбедност.
Култура безбедности упркос страху
Упркос тим страховима, чини се да нуклеарне електране у САД негују снажну културу безбедности, наводи новинарка Ребека Тухус-Дуброу, ауторка књиге Атомски снови.
Током своје посете нуклеарној електрани Дијабло Кењон — последњем активном нуклеарном извору енергије у Калифорнији — проверили су је на трагове експлозивних материја при уласку и скенирали радијацију при изласку. На једном знаку унутар постројења сасвим неиронично пише: „Безбедност није случајност.“
Дијабло Кењон као епицентар расправе
Дијабло Кењон, који је основа наратива Тухус-Дуброу, предмет је спорења још од 1960-их, када је локација одабрана. Књига прати историју електране, од спорова међу мештанима и стручњацима око избора локације, до текућих покушаја да се она угаси.
Али оно што књигу чини вредном читања јесте пут којим ауторка иде и људи са којима разговара, постављајући једно једноставно питање које нема једноставан одговор: да ли је нуклеарна енергија добра или не?
Снажни аргументи у прилог нуклеарној енергији
Предности нуклеарне енергије, како Тухус-Дуброу пише, „не могу се лако одбацити.“ Нуклеарне електране производе електричну енергију без емитовања гасова стаклене баште.
Захтевају мање сировина и простора него обновљиви извори енергије да би створиле исту количину струје. Поред тога, обезбеђују стабилан извор електричне енергије, независан од временских услова — за разлику од соларне и енергије ветра.
Очигледни недостаци: цена, ризик и отпад
Ако су предности снажне, мане изгледају очигледно. Нуклеарне електране су веома скупе и захтевају деценију или више за изградњу. Обогаћени уранијум који се користи у реакторима може се искористити и за производњу оружја, упозорава Тухус-Дуброу.
Ту је и ризик од несрећа услед људских грешака или слабог надзора. Довољно је сетити се катастрофа као што су Чернобиљ 1986. и Фукушима 2011. године. Обе су захтевале масовне евакуације због ослобађања радиоактивног материјала. Чернобиљ је експлодирао због конструкционих грешака и грешке оператера. Фукушима је страдала јер је огроман цунами уништио систем за хлађење реактора.
Најтеже питање: шта са нуклеарним отпадом?
Нуклеарни отпад, односно истрошено гориво из реактора, остаје радиоактивно — иако недовољно за даљу производњу енергије у већини постројења. Тај отпад би могао бити поново обрађен за потребе наоружања. Оно што додатно компликује ситуацију јесте што у САД не постоји трајно складиште за нуклеарни отпад, па се он чува на лицу места — чак и у електранама које више не производе струју.
То значи да се складишта нуклеарног отпада налазе широм земље. Док неки сматрају да је отпад безбедно ускладиштен и да је најбоље да ту и остане, други страхују од ризика по здравље и животну средину, посебно ако би га угрожили земљотреси или цунамији.
Мање ризика од фосилних горива
Ипак, заговорници нуклеарне енергије тврде да индустрија фосилних горива представља далеко већу опасност. „Загађење изазвано угаљем, нафтом и природним гасом процењује се да скраћује животе милионима људи годишње, док је број смртних случајева узрокованих нормалним радом нуклеарних електрана готово занемарљив“, пише Тухус-Дуброу.
Разнолике и страствене личности у нуклеарном пејзажу
Књига нас упознаје са мноштвом људи који имају снажна мишљења о овом необичном извору енергије. Једна бака сурферка из Лагуне Бич бори се за пренос нуклеарног отпада далеко од своје куће.
Две еколошки освешћене мајке, запослене у Дијабло Кењону, воде организацију „Мајке за нуклеарку“ која се залаже за нуклеарну енергију као чист извор. Једна бразилска манекенка и „нуклеарни инфлуенсер“ говори како је у детињству, због скупе струје, бака загревала купатило палећи канте са алкохолом.
Да ли је проблем нуклеарка или начин живота?
На крају, питање које поставља Тухус-Дуброу мења се од „Да ли је нуклеарна енергија добра?“ у „Да ли је уопште потрошња енергије добра?“ Иако је визија нетакнуте природе привлачна, она признаје да ће потрошња електричне енергије наставити да расте.
Један њен саговорник, који је некада радио у нуклеарној индустрији, а сада ради у обновљивим изворима, одговорио је на њено питање да ли нам и даље треба нуклеарна енергија: „Не видим да било ко прелази на мањи телефон или мањи телевизор.“
