Интеракције између човека и вештачке интелигенције постају све сложеније, а истраживачи са Универзитета Васеда у Јапану примећују карактеристике међуљудских односа јер је чак 75 одсто учесника у истраживању потражило емоционалну подршку од вештачке интелигенције, на сличан начин као што интерагују са људима.
Истраживачи са Универзитета Васеда су осмислили нову скалу самопроцене и истакли концепте анксиозности, везаности и избегавања према вештачкој интелигенцији, а њихова студија је објављена у часопису Current Psychology.
Очекује се да ће њихов рад послужити као смерница за даље истраживање односа између човека и вештачке интелигенције и укључивање етичких разматрања у развој АИ у будућности, преноси Science daily.
У иновативном раду, који обухвата две пилот студије и једну формалну студију, група истраживача са Универзитета Васеда у Јапану, укључујући истраживачког сарадника Фан Јанга и професора Ацушија Ошиоа са Факултета за књижевност, уметност и науку, користила је теорију везаности како би испитала односе између човека и вештачке интелигенције. Вештачка интелигенција је свеприсутна у овој ери, а као резултат тога, интеракције између човека и вештачке интелигенције постају све чешће и сложеније, и очекује се да ће се овај тренд ускоро убрзати. Стога су научници уложили изузетне напоре да боље разумеју односе између човека и вештачке интелигенције у смислу поверења и дружења. Међутим, ове интеракције између човека и машине могуће је разумети и у смислу функционисања међуљудских односа. Јанг наводи да је као истраживач у области везаности и социјалне психологије, дуго заинтересован за то како људи формирају емоционалне везе. Јанг је нагласио да последњих година, генеративна вештачка интелигенција, попут ChatGPT, постаје све јача и мудрија, нудећи не само информативну подршку већ и осећај сигурности.
– Ове карактеристике подсећају на оно што теорија везаности описује као основу за формирање сигурних односа. Како људи почињу да интерагују са вештачком интелигенцијом не само због решавања проблема или учења, већ и због емоционалне подршке и дружења, њихова емоционална веза или искуство безбедности са вештачком интелигенцијом захтевају пажњу-навео је Јанг. Истакао је да је то истраживање покушај да се испита та могућност. Приметно је да је тим развио нову скалу самопроцене под називом Скала искустава у односима између људи и вештачке интелигенције како би измерио тенденције везане за вештачку интелигенцију.
У свом истраживању, открили су да неке особе траже емоционалну подршку и смернице од вештачке интелигенције, слично начину на који интерагују са људима. Скоро 75 одсто учесника се обратило вештачкој интелигенцији за савет, док је око 39 одсто доживљавало вештачку интелигенцију као стално, поуздано присуство и сигурност.
Ова студија је разликовала две димензије људске везаности за вештачку интелигенцију: анксиозност и избегавање. Како је истакнуто, особа са високом анксиозношћу од вештачке интелигенције тражи емоционално уверавање и гаји страх од добијања неадекватних одговора од вештачке интелигенције. Насупрот томе, високо избегавање вештачке интелигенције карактерише нелагодност због блискости и последична склоност ка емоционалној дистанци од вештачке интелигенције. Међутим, ови налази не значе да људи тренутно формирају истинске емоционалне везаности за АИ. Уместо тога, студија показује да се психолошки оквири који се користе за људске односе могу применити и на интеракције између људи и вештачке интелигенције.
Садашњи резултати могу утицати на етички дизајн вештачке интелигенције као пратилаца и алата за подршку менталном здрављу. На пример, четботови са вештачком интелигенцијом који се користе у интервенцијама за усамљеност или терапијским апликацијама могли би се прилагодити емоционалним потребама различитих корисника, пружајући емпатичније одговоре за кориснике са високом анксиозношћу или одржавајући поштовање на дистанци за кориснике са тенденцијама избегавања.
Резултати такође указују на потребу за транспарентношћу у системима вештачке интелигенције који симулирају емоционалне односе, као што су романтичне апликације са вештачком интелигенцијом или роботи неговатељи, како би се спречила емоционална прекомерна зависност или манипулација.
Штавише, скалу искустава у односима између људи и вештачке интелигенције би могли да користе програмери или психолози да процене како се људи емоционално односе према вештачкој интелигенцији и да сходно томе прилагоде стратегије у развоју АИ. Јанг истиче да пошто се вештачка интелигенција све више интегрише у свакодневни живот, људи могу почети да траже не само информације већ и емоционалну подршку од система АИ.
– Наше истраживање истиче психолошку динамику која стоји иза ових интеракција и нуди алате за процену емоционалних тенденција према вештачкој интелигенцији. На крају, оно промовише боље разумевање како се људи повезују са технологијом на друштвеном нивоу, помажући у вођењу дизајнерских пракси које дају приоритет психолошком благостању – закључује Јанг.
