Основна карактеристика духовног живота код православних Срба, према Српским Светитељима, јесте вера у Свету Тројицу – „Ва име Оца и Сина и Светога Духа“ (или: „У име Бога – Свете Тројице, српске помоћнице“) – и такође вера у Христа Спаситеља, Сина Божијег и Богочовека.
Ова хришћанска вера неодвојиво се испољава код Срба као вера и верност Крсту (и то „са три прста“) и Православљу. Вера у Свету Тројицу код Срба потиче несумњиво из кирилометодијевског наслеђа, но ту је веру особито „обновио“ (израз је Доментијанов) Свети Сава, као први архиепископ самосталне Српске Цркве, првенствено у својој програмској Беседи о правој вери, на свесрпском Великом сабору у Жичи, на Спасовдан 1221. године.
Ту је Свети Сава изложио Православну веру у две основне хришћанске истине: Свету и Божанску Тројицу – Оца и Сина и Светога Духа („Јединицу Триипостасну и Тројицу Једносуштну“ – Доментијан) и у оваплоћење „Једнога од Тројице“ – Христа Богочовека, од Духа Светога и Пресвете Богородице, ради нашег спасења.
Ова тројична – Христова вера у Српском је народу од Светог Саве до данас верно чувана и сачувана (мада у новије време, и тоне само код Срба, све се чешће чују у обичном говору само изрази „за име Бога“, „ако Бог да“ и слично, што може бити или скраћен израз вере у Бога Оца, тј. опет у Свету Тројицу, или израз обичног монотеизма који није само хришћански). Име Христово и вера у Христа Бога и Спаса присутна је у Срба увек („Христос је почетак и крај“, „за име Христа Бога“, „спаси нас Христе“ итд), а такође је често и призивање имена Пресвете Богородице и Светитеља Божијих, особито своје Крсне славе. Вера у Часни Крст Христов присутна је код Срба у сталном осењивању знаком крста и свега свога (дома, деце, постеље, јела, њиве, путовања, сваког посла), тако да је то понекад, у данашњем друштву, једини знак распознавања верника.
Све пак ово није потребно посебно истицати и наглашавати, јер су то опште познате и лако уочљиве истине у свакодневном животу православних Срба, мада се не може рећи да већина Срба довољно знају „теоретски“ о својој вери, тј. да су теолошки образовани. Али зато, позната је српска верност светом Православљу, онаквом како га је предао и утврдио Свети Сава (те отуда се понекад говори о „Српској вери“, или о „Светосављу“ – о тој теми биће посебни кореферат – а о томе је сјајну књигу написао о. Јустин Поповић: „Светосавље као философија живота“). Тим живим предањем светосавског (=светоотачког, апостолског) Православља живели су и још увек живе Срби, како у доба Немањића и Лазаревића, тако и у доба турског ропства, тако и под аустријском и млетачком влашћу, па и у време ослобођења и све до данас.
У Српско Православље уткани су многи утицаји, који су га стваралачки обогатили. То су пре свега утицаји Византије, затим Свете Горе, Јерусалима и Русије, па донекле и Запада. О свему томе могло би се много говорити, и многи су домаћи и страни писци, раније и у новија времена, говорили и писали о томе.
Поменимо за раније доба само сведочење охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (13. век), који хвали Немањићку Србију као земљу „украшену побожношћу, јеванђелском чистотом живота и достојанством добрих нарави сваке врсте“, и Константина Философа (Костеничког), који хвали Србију Лазаревића (14-15. век) да је „живот у тој земљи као Црква Божија“… јер се код њих „врши закон по Христу“ и јер је свима „закон била врлина“. Из истог времена потиче и Цамблакова карактеристика Србије као једног великог манастира, која је особито важна, јер указује на значај манастира и монаштва за српско Православље и српски духовни живот.
О томе би такође могло бити више речи, али за сада да подвучемо само значај оног трајног и кроз векове непрекидног искуства утицаја код Срба Атонске Свете Горе, особито српског манастира Хиландара, који је био и остао расадник српске духовности све до данас (данас су код Срба поново оживљене и учестале посете Хиландару и Светој Гори, као и Јерусалиму и Светој Земљи, где су Срби вековима имали своје манастире, а из манастира Светог Саве Освећеног преносили су јерусалимску духовну и богослужбену традицију).
Исто треба рећи и за трајне утицаје српских манастира у земљи (Жиче, Студенице, Пећи, Дечана, Милешева, Тврдоша, Раванице, Крке, Крушедола, Лепавине, Мораче, Острога и др.), тако да је у праву Владика Николај када каже да „српско Православље није могуће замислити без манастира, јер се у њима српски народ од памтивека учио правилу вере и образу кротости“. Стога није чудо што су већина српских светитеља били монаси, како у ранија времена (почев од Светога Саве, Светог Симеона, Светог Гаврила Лесновског, Јоаникија Девичког и других), тако и донције (Свети Стефан Пиперски, Василије Острошки, Рафаило Банатски, игуман Пајсије и ђакон Авакум и др.).
Ова српска верност и сродност источном Православљу, као својој Цркви и својим манастирима, била је и до данас је присутна и код најпростијег српског човека, „најсиромашнијег, али и најтврђег у вјери“, како је говорио Далматинац Пилипенда (код Симе Матавуља): „Помози, свето и красно моје Православље! Нека сам тебе збринуо, од мене шта буде. Кад крепам, макар ће ми звонити моје звоно и пратити ме мој (православни) свештеник“.
