Кућа мрака, мртва драга и песма о заборављеној песми – ови магловити, узбудљиви и помало сабласни мотиви дуго су опседали једног уметника разбарушене косе. „Када помисле на песника, људима углавном падне на памет Владислав Петковић Дис”, каже Урош Ђурковић, књижевни критичар и теоретичар књижевности са Института за српску културу Приштина – Лепосавић на Косову. „Говорити о њему, значи говорити о српској поезији у целини”, додаје он у изјави за ББЦ на српском.
Заједно са Јованом Дучићем, Миланом Ракићем, Алексом Шантићем и Милутином Бојићем, Дис се убраја међу песнике који су обликовали српску поезију 20. века. „Његови стихови често попримају пророчки или визионарски тон, теже да продру преко граница уобичајеног схватања и артикулисања истине које постоје ван домашаја језика или чулног искуства”, каже Доминика Гапска са Универзитета у Познану у Пољској за ББЦ на српском.
Неке од Петковићевих најпознатијих песма су Можда спава, Нирвана, Јутарња идила. За време кратког, 37-годишњег живота, написао је две збирке поезије – Утопљене душе и Ми чекамо цара.
Ни деценијама после преране смрти Владислава Петковића Диса, нису се знали поуздани подаци из његовог живота, каже Оливера Недељковић из библиотеке која носи његово име у Чачку. „Чак се и у енциклопедијама налазило се мноштво крупних омашки, па је требало прецизно утврдити хронологију и топографију његовог живота и уписати недостајућа имена на разгранато породично стабло Дисових родитеља, Марије и Димитрија Петковића”, додаје она у изјави за ББЦ на српском. Рођен је у Заблаћу код Чачка 1880. године. Није сасвим сигурно где је будући песник започео школовање, јер су Петковићи, осим механе у Заблаћу, тих година имали и кућу у Палилулском сокаку у Чачку, додаје Недељковић. После очеве смрти и материјалне пропасти породице, будући песник наставља школовање у Зајечару, где је радио његов брат Радослав, официр. Не успева да матурира, али није познато где ни како проводи године до првог важног податка у његовој библиографији: 1. јула 1903. године када му угледни лист Српски књижевни гласник објављује песму Идила, каже Недељковић. Песма је била потписана псеудонимом – Дис. Дис је један од јунака српске културе који је много препознатљивији по надимку, него по имену, каже Ђурковић.
„Постоји неколико прича о томе како је овај надимак настао: једна упућује на Божанствену комедију италијанског ренесансног уметника Дантеа Алигијерија, друга га повезује са речју дисконтинуитет, што би се односило на неки прекид у тадашњим уметничким тенденцијама. „Ипак, највероватније је да је надимак настао од његовог имена Владислав”, објашњава он. По доласку у Београд, млади песник се прикључује кругу београдских боема. „Живео је од малих и нередовних хонорара. „Објављује стихове у важним књижевним часописима тога доба као што су Српски књижевни гласник, Цариградски весник, Нова искра, Звезда, Дело”, каже Недељковић. Радио је као учитељ у Прлити код Зајечара, међутим, због лошег здравственог стања и немогућности да се навикне на политичке сплетке, убрзо тражи одсуство, прича она. Враћа се у Београд, боемском животу, настављајући да пише и објављује поезију. „У априлу 1911. упознао је Христину Тинку Павловић са којом је добио двоје деце – ћерку Гордану и сина Мутимира”, додаје Недељковић.
Када је овај песник тамних визија објавио прву збирку поезије Утопљене душе 1911. године, коментар Јована Скерлића, једног од најутицајнијих књижевних критичара тога доба, био је оштар. „Он је некултивисан човек који мало чита, мало зна, који се није макао даље од Земуна, и мање но ико је у стању да нам да нов израз модерне душе, која је тако сложена, и модерне уметности која је у толикој мери интелектуална”, написао је Скерлић. Критиковао је Диса да у стихове уноси „мучне и неразумљиве халуцинације“. Скерлић, тада утицајни професор Велике школе, био је немилосрдан према младом песнику. Дисова поезија је за Скерлића била знак декаденције, која је упућивала да нешто није у реду, не само с песником, већ и са самим духом времена.
„Дис не размишља, не осећа и не пева, већ халуцинира„, написао је Скерлић 1912. године. За разлику од неких његових савременика, Дис није улазио у јавне полемике.
Ипак, Скерлићева строга критика изазвала је контраефекет, верује Ђурковић. „Његовим опаскама, учвршћена је Дисова позиција у српској поезији. „Отварање простора новим темама и другачијем сензибилитету – све оно што је Скерлић критиковао – данас видимо као квалитет и иновативност“, додаје он.
На први поглед, француски песник Чарлс Бодлер и Владислав Петковић Дис немају много заједничког – један је француски поета из 19. века, други српски песник који је живео на прелому два века, у сенци Првог светског рата. Ипак, истраживачи верују да другачије. „Дисова поезија показује тематске и стилске паралеле са Бодлеровом, посебно у истраживању мотива пропадања, меланхолије и мрачнијих делова људске психе. „Оба песника користе симболе да би се удубили у сложене емоционалне и филозофске нијансе, а Дисов рад се може посматрати као део ширег симболистичког покрета на који је Бодлер значајно утицао“, навела је Доминика Гапска за ББЦ на српском у писаном одговору. Симболизам је књижевни правац, настао у Француској крајем 19. века који је користио симболе и музикалност језика.
Ђурковић ставља Диса у ред европских „уклетих песника“. Уклети песници (les poètes maudits) је име за групу француских уметника из друге половине 19. века, познатих по бунтовничком духу, животу на маргини друштва и иновацијама у поезији. Назив је увео песник Пол Верлен у истоименој збирци есеја из 1884., у којој је описао његове савременике и пријатеље, међу којима је био и Бодлер, а који су, попут њега, били „проклети“ због талента, осећајности и неприлагођености свету. Песников уобичајени живот у Београду нагло прекида позив да се прикључи српској војсци током Првог светског рата, који је трајао од 1914. до 1918. године. У Великом рату, како се још назива, учествовала је већина великих светских сила, груписаних у два сукобљена војна блока – Савезника и Централних сила. После мобилизације, Дис је брзо ослобођен дужности и постављен за ратног дописника Браничевског округа, каже Оливера Недељковић. Ипак, због погоршања ситуације он склања породицу у Чачак, а придружује се војсци у повлачењу преко Албаније где је са групом интелектуалаца од грчког острва Крф наставио пут за Француску, додаје она.
Албанска голгота је назив за стратешко повлачење српске војске и цивила преко кршева и завејаних планина Албаније и Црне Горе од новембра 1915. до јануара 1916. године, пошто су земљу са свих страна опколиле непријатељске снаге – Аустроугарска, Немачка и Турска, а потом и Бугарска. Уморни и болесни песник са Крфа даље путује у Ницу, где лечи туберкулозу, а потом одлази у Париз. „Сведоци памте да је у француској престоници увек био замишљен и тужан, али, достојанствен. „Тамо сарађује са српским часописима и пише песме од којих ће неке доцније бити објављене у Крфском забавнику”, наставља.
Песму једну сву ноћ што сам слушао’
Преко огласа у новинама, супруга му је тражила да породици у окупираној Србији пошаље новац. „Очајан што његова породица живи у беди, иако је пријатељу давао читаву плату и молбу да је са Крфа редовно шаље у Србију, песник креће преко Тулона, Рима и Напуља за Крф”, каже Недељковић. У зору 30. маја 1917, погођена је лађа „Италија” на којој је био и Дис. Кад су га француски морнари извукли на обалу, у његовим џеповима нашли су наочари, и помало новца, каже Недељковић. „Неке песме су сасвим сигурно заувек, заједно са песником, нестале у морским таласима”, додаје. „Дисово стваралачко завештање од тада полако почиње самостално да живи, а слава, век касније, наставља да расте”. Аутора песме о заборављеној песми, историја, ипак није заборавила.
