Преднацрт Грађанског законика Републике Србије садржи одредбу којом се допушта право на достојанствену смрт. Реч је о члану 86 из прве књиге Преднацрта, у коме се регулишу права личности. Како стоји у Напомени одмах испод поменутог члана, уколико ова одредба буде усвојена, у предложеној или некој другачијој форми, то ће иницирати доношење посебног закона, којим ће детаљно бити регулисано поменуто право, а то подразумева и промену Кривичног законика Републике Србије.
Расправа о легализацији еутаназије захтева, пре свега, да се јасно класификују и одреде поједини видови „добре смрти”, као и да се прецизно установи разлика између самоубиства, асистираног самоубиства и еутаназије. Професор Филозофског факултета у Београду Јован Бабић објаснио је разлику између вољне (добровољне), невољне (недобровољне) и противвољне еутаназије. У првом случају, окончање живота у медицинским условима обавља се према израженој вољи пацијента, након процене лекара да је болест у терминалној фази и да су патње којима је пацијент изложен (и то не само физичке) или које предстоје – иреверзибилне. У невољној еутаназији пацијент није у стању да непосредно тражи окончање живота, али се ова сагласност може претпоставити – на пример, на основу раније изјаве пацијента док је још био комуникабилан.
Противвољна еутаназија, према професору Јовану Бабићу, заправо и није „добровољна смрт”, него убиство, јер овде изостаје изражена воља пацијента или се не узима у обзир његово противљење. Такође, може се направити разлика између активне (непосредно окончање живота уз помоћ медикамената), пасивне (одустајање од даљег лечења, искључивање апарата који одржава у животу) и индиректне (медикаментима се побољшава квалитет живота, али истовремено евидентно скраћује животни век) еутаназије. У овом предавању указано је и на слабости и недостатке наведене класификације, из чега исходи потреба да се еутаназија стално и изнова проблематизује.
Милосрдна смрт и медицинска етика
У излагању доценткиње Правног факултета у Београду Иване Марковић упоредно су изложена законска решења којима се одобрава активна еутаназија у земљама Европске уније – Шведској, Белгији, Немачкој и Шпанији. Белгија има најлибералније законодавство, које допушта чак и еутаназију малолетне деце или деце са сметњама у развоју, и то на основу прибављеног пристанка и одобрења родитеља. Знатна ограничења, насупрот томе, присутна су у шпанском законодавству, што је вероватно последица утицаја Католичке цркве у овој земљи, пише Политика.
О проблемима који проистичу из увођења права на „достојанствену смрт” говорио је редовни професор Правног факултета у Београду Игор Вуковић. Излажући проблеме увођења активне еутаназије у правни систем Србије (рецимо, усклађивање са члановима 117 и 119 Кривичног закона), Вуковић је указао и на тешкоће које проистичу из искустава у оним правним системима где је активна еутаназија легална. На пример, када је реч о еутаназији деце, како је могуће адекватно прибавити њихову сагласност? Или уколико се еутаназија врши на основу претходно изражене воље пацијента коме прети сенилност – да му живот буде окончан када наступе симптоми – да ли треба узети у обзир промену мишљења изречену након појаве болести? Када је реч о Србији, легализација еутаназије подразумева и декриминализацију неких поступака који, према позитивним прописима, подлежу кривичном гоњењу.
– Легализација еутаназије у развијеним земљама Запада сугерише да је реч о процесу који је комплементаран савременој либералној идеологији – нагласила је у свом прилогу психијатар и академик Душица Лечић Тошевски и додала да у том контексту треба посматрати и чињеницу да се еутаназија у неким државама дозвољава и над особама са тешким психијатријским поремећајима, уз образложење да ове болести изазивају патњу дуготрајнију него код соматских обољења. Примена еутаназије подразумева да највећи терет одговорности поднесу управо лекари. Истакла је да легализација еутаназије представља најзначајнији биоетички проблем данашњице.
О првим залагањима лекара у Србији за легализацију „милосрдне смрти” говорио је др Зоран Вацић, анализирајући ставове доктора Миливоја Миленковића, који, наводећи аргументе у прилог допуштања еутаназије, узима у обзир биолошке, социолошке и патолошке факторе. Вацић је у свом излагању указао и на проблеме који проистичу из Миленковићевог приступа, нарочито ауторов критички став према деонтолошкој етици, коју претпоставља већ сама Хипократова заклетва.
Даница Грујичић, професор Медицинског факултета у Београду, истакла је да пацијенти у терминалној фази болести пре свега желе престанак тегоба, а не смрт. Воља да буду еутаназирани пратила је само тешке тренутке, који се медицински могу превладати, омогућавајући квалитетан живот, чак и терминалној фази болести. Из тога исходи, сматра др Грујичић, да треба радити на развијању метода лечења, повећања квалитета и продужењу живота и када болест уђе у неповратну фазу и, посебно, на психолошкој подршци пацијентима. „Живимо у времену великих научних достигнућа и, уместо да упоредо са тим расте и брига о ближњима и награда за оне који негују људе са здравственим проблемима, све се то тумачи као непотребан економски губитак – што оправдава еутаназију ’на захтев пацијента’”, истакла је професорка Грујичић.
„Холистички приступ, у коме је наглашен значај мултидисциплинарних стратегија у функцији помоћи пацијенту и његовој породици, није усмерен само на пуко продужење, већ и на очување достојанства и квалитета живота тешко оболелих особа, а у свему томе значајну улогу има управо психолошка подршка”, истакла је и др Марија Андрејић из Института за онкологију и радиологију Србије. Осим контроле соматских симптома, подједнако је важно обратити пажњу и на психосоцијалну патњу пацијента, а овакав, супортивни приступ, показало се, значајно утиче да смањење депресије и анксиозности, па самим тим и на жељу пацијента да оконча живот.
Антрополошки и теолошки ставови
У предавању др Бојана Јовановића показано је да у традиционалним друштвима однос према тешким болесницима подразумева одређене поступке, чији је циљ омогућавање лакшег умирања, али да то није добило форму огољеног усмрћивања старих и онемоћалих људи, за разлику од модерног доба у коме еутаназија постаје облик идеологије. Владимир Ђурђевић изложио је политичке контексте, који показују другачији приступ еутаназији у пренововековном и модерном епохалном склопу, закључујући да се смисао захтева за легализацију „добре смрти” не може разумети без епохалних оријентира, а др Зоран Кинђић, редовни професор Факултета политичких наука, говорио је о антихришћанском смислу еутаназије: на постхришћанском Западу све је израженији став да еутаназију треба легализовати, па није тешко сложити се са мишљењем папе Јована Павла II да је у наше време све израженија култура смрти.
Према Кинђићу, легализовање права на еутаназију у Србији значило би још један корак у даљем одрицању од хришћанског етоса, доносећи опасност злоупотребе у сврху елиминације чак и оних који не желе да буду еутаназирани. Теолошки, еутаназија је негирање Крста као парадигме спасења, истакао је Ненад Бојков, магистар теологије, јер страдање, укључујући и патње проистекле из тешке болести, нису бесмислен терет, већ могућност духовног узрастања и сједињења са Богом.
Излагања на овом скупу пратила је жива дискусија, у којој су, осим предавача, учествовали и слушаоци, углавном лекари, али и правници, политиколози, теолози и историчари уметности, што потврђује да се евентуално легализовање еутаназије у Србији не сме узети здраво за готово без не само научне него и јавне расправе. Из тог разлога ће предавања са скупа бити објављена у тематском зборнику радова, чије се појављивање очекује на јесен.
Уз идеју о легализацији еутаназије, коју је донео научни скуп Српског лекарског друштва, треба проблематизовати и истицати скривене етичке, медицинске и правне проблеме, јер, како је у уводној речи истакао председник овог друштва проф. др Милан Недељковић, није реч само о једном изолованом поступку, него је у игри и далекосежна промена на релацији лекар–пацијент.
