Војска Републике Српске (ВРС) је била оружана сила Републике Српске у периоду од 1992. до 2006. године. Основана је 12. маја 1992. године одлуком Народне скупштине Српске Републике Босне и Херцеговине у Бањалуци.
Постојала је до 1. јануара 2006. године, након чега је интегрисана у Оружане снаге БиХ, односно у Трећи пешадијски пук „Република Српска“. Крсна слава ВРС је била Видовдан.
Настанак оружаних снага
Током формирања војске Срба у Босни и Херцеговини, значајну помоћ је пружило југословенско политичко и војно руководство. Члан Председништва СФРЈ из Србије Борисав Јовић у свом дневнику 4. децембра, 1991. оставио је поруку о Србима у БиХ:
„Када Босна и Херцеговина буде призната на међународном нивоу, ЈНА ће постати страна војска на њеној територији, и биће приморана да је напусти што пре. У овој ситуацији, српска популација би остала без одбране… Слоба (Слободан Милошевић) мисли да повуче све грађане Србије и Црне Горе, који служе у ЈНА на територији БиХ, а сви Босанци из ЈНА ван земље да се преместе у Босну. Тада ће руководство босанских Срба бити у стању да преузме под своју команду српски део ЈНА у Босни.”
Крајем 1991. у атмосфери високе тајности почиње превођење у Босну и Херцеговину српских официра који су тамо рођени. 25. децембар ову тајну наредбу је потписао федерални министар одбране Вељко Кадијевић. Борисав Јовић је тада написао:
„Ми о томе разговарамо са Милошевићем. Никоме другом не говоримо. Ми смо дали наредбу Генералштабу да пребаци све који су дошли из Босне, у Босну, и оне које долазе из Србије и Црне Горе, у Србију и Црну Гору… У време признавања независности Босне у њој је било 90 000 војника ЈНА, од којих, мислим да су 85% били босански Срби.”
Јануара 3. 1992. Југословенска народна армија је реорганизована. Њене јединице на територији Босне и Херцеговине постале су део 2. војне области, са седиштем у Сарајеву, под командом генерал-пуковника Милутина Кукањца. Део територије Херцеговине ушао је у зону одговорности 4. војне области, под командом пуковника генерала Павла Стругара. Заједно са ученицима и наставницима бројних војних школа у БиХ, број војника ЈНА у земљи износио је 110.000 људи. Снаге ЈНА у Босни су биле наоружане са са око 500 тенкова, оклопних транспортера и борбених возила пешадије, око 550 артиљеријског наоружања калибра 100 мм и већег калибра, 48 вишеструке лансире ракета и 350 минобацача калибра 120 мм. Ваздушне снаге су оставиле у БиХ 120 борбених авиона и ловаца-бомбардера, 40 хеликоптера и 30 транспортера.
Поред јединица ЈНА, Срби су били војно организовани и у овкиру јединица Територијалне одбране. Наиме, Српска демократска странка преузима у јесен 1991. године и пролеће 1992. године, власт у низу општина у Босни и Херцеговини. По преузимању власти, основани су кризни штабови који ће уочи избијања рата преузети контролу над општинским јединицама Територијалне одбране. Тако, у пролеће 1992. године, настале су две групе територијалне одбране у Босни и Херцеговини: једна српска у општинама у којима су Срби били већина и друга је била под контролом муслиманско-хрватске владе. До средине априла 1992. године, бројчано стање Територијалне одбране и добровољачких јединица Срба било је око 60.000 људи. Састав група кретао се од 300 бораца у Босанској Крупи, до 4.200 заједничких снага општина Соколац и Олово. Свака јединица је била под командом Кризног штаба, на челу са председником општинског одбора Српске демократске странке.
Због избијања рата и притска Међународне заједнице на јединице ЈНА да се повуку из Босне и Херцеговине, руководство Срба одлучило је да формира своју војску. Између осталог, Радован Караџић је у време када је формирана ВРС изјавио:
„У првих 45 дана, када нисмо имали војску, ни јединствене команде војске и полиције, ми смо доживели хаос. Сви су мрзели све, сви су се борили против свих. То је био наставак Другог светског рата, људи су се сетили да се десило ово или оно у породици, а други су се плашили да ће се то десити опет и рекли хајде да их убијемо пре него што они нас убију. Народ није заборавио ко им је убио очеве, дедове, мајке. Ко се плашио освете, почео је први.”
Године 1992, 5. марта, Босна и Херцеговина је прогласила независност. Њено руководство је одбило да призна српску владу. На међународно признатој територији Босне и Херцеговине, сукоби су прерасли у борбе. На територију су ушле јединице Оружаних снага Републике Хрватске и напале јединице југословенске војске и српске снаге. Лидер Муслимана Алија Изетбеговић је наредио општи напад на касарну ЈНА у Сарајеву. 27. априла Председништво БиХ, окупило се у непотпуном саставу, са захтевом да ЈНА положи оружје и напусти територију Босне и Херцеговине. 2. маја, 1992. муслиманске снаге су опколиле касарне ЈНА у Сарајеву и извели серију напада на њих. У мају 1992. године, у старту ескалације борбе у Босни и Херцеговини, ЈНА је почела да напушта Босну и Херцеговину. До тада су у касарнама били искључиво војници и официри из Србије и Црне Горе. Они који су рођени у БиХ, а служили су у другим републикама, полако су враћани назад и интегрисани у Војску Републике Српске.
Руководство Југославије је одлучило да подржи Србе и помогне у формирању војске. У то време се одвијало повлачења официра и војника ЈНА пореклом из Босне и Херцеговине, и њихово приступање оружаним снагама Републике Српске. Такође, новој војсци је остављено тешко наоружање, тенкови, авиони и друго. 12. маја Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини одлучила је да оснује оружане снаге. На чело војске је именован генерал Ратко Младић, који је до тада командовао 9. корпусом ЈНА у Книну, и који је активно учествовао у борбама у Српској Крајини.
Када су избила непријатељства у БиХ, Србе је у почетку подржавала ЈНА. ЈНА је 8. маја преименована у Војску Југославије и повукла је 14.000 војника из БиХ, а преосталих 80.000 војника је образовало Војску Републику Српске. Војска Српске Републике Босне и Херцеговине је основана 12. маја 1992. године одлуком Народне скупштине Српске Републике Босне и Херцеговине у Бањалуци. Штаб бившег Бањалучког корпуса ЈНА је преименовао у Штаб ВРС. Седиште штаба је било у Палама. Снаге ВРС су биле организоване у шест корпуса: Први крајишки (Бања Лука), Други крајишки (Дрвар), Источнобосански (Бијељина), Сарајевско-романијски (Пале), Дрински (Власеница) и Херцеговачки (Билећа). Ову војску сачињавали су углавном Срби. Војска је имала задатак да очува Републику Српску и заштити српски народ од његових непријатеља: Армије Републике Босне и Херцеговине (дефакто војске муслиманског народа), Хрватског већа одбране, војске Републике Хрватске и НАТО-а. Војска Републике Српске није имала скоро никакву подршку света сем појединих добровољаца (углавном из Грчке и Русије) и једно време СР Југославије.
Војска Републике Српске за време рата
Године 1992. након повлачења ЈНА из БиХ, главни циљ војске Срба у Босни и Херцеговини је био преузимање контроле над територијама са већинским српским становништвом и областима које су проглашене Републиком Српском.
У пролеће 1992. године избили су нереди у Сарајеву, који су касније прерасли у ратно стање. ВРС и добровољачке јединице, које су се налазили на периферији града Сарајева, као и у самом урбаном делу града, држали су под опсадом главни град Босне и Херцеговине до Дејтонског споразума. Опсада Сарајева је оставила негативан утисак о Србима у БиХ и њиховој војсци. У западној Босни, Срби преузимају контролу над Приједором, Босанском Крупом, Санским Мостом и Кључем. У Посавини за непријатеља имају како муслиманске јединице, тако и новоформиране јединице Хрвата у БиХ, као и јединице Оружаних снага Републике Хрватске.Здружене хрватско-муслиманске снаге успевају да у пролеће 1992. године прекину такозвани “Коридор живота” – уски појас територије на подручју Брчког, који је повезивао Српску Крајину и западне делове РС са својим источном деловима и Савезном Републиком Југославијом.
Као резултат, ВРС је започела операцију под називом “Коридор 92” у којој је уништила велики део хрватских снага, док је “Коридор” након операције остао под српском контролом све време рата. Још једна велика победа за Србе је операција “Врбас-92”, током које је ВРС успела да ослободи Јајце и околину, као и две важне хидроелектране на Врбасу. У источној Босни и Подрињу ВРС је велики проблем имала са муслиманима из Бијељине, Зворника, Вишеграда, Фоче и других градова. Међутим, Срби нису могли да стекну упориште у Сребреници, која је функционисала као муслиманска енклава. У источној Херцеговини у лето 1992. босански Хрвати и Хрватска војска спровели су велику офанзиву, као резултат претходне у којој су српске снаге дошле до Мостара. У децембру 1992. године, због појачане активности у муслиманским енклавама у Подрињу, ВРС формира Дрински корпус.
Почетком 1993. године, ВРС одбацује покушаје Муслимана и Хрвата да пресеку “Коридор”. Истовремено се разбуктава рата између Муслимана и босанских Хрвата. У мају и јулу, Срби покрећу неколико операција на проширењу Коридора. У зиму 1993. Срби одбијају нападе Муслимана из Сребренице, који у току својих рација уништавају неколико српских села. Након одбијања напада сребреничких муслимана, ВРС, уз подршку Војске Југославије, слама сваки отпор подрињских Муслимана . У овој ситуацији УН је интервенисао, и прогласио Сребреницу за сигурносну зону. Такође, у пролеће Срби покрећу офанзиву у околини Вишеграда, стављајући под контролу велике и значајне територије.
У јулу 1993. године, ВРС је покренула операцију “Лукавац-93”, што је резултовало ослобађањем Трнова и неколико других насеља, а Сарајево је стављено у потпуно окружење. У западној Босни, Србима се прикључује Фикрет Абдић, утицајни муслимански политичар, који се побунио против власти у Сарајеву. Његова војска, ослањајући се на подршку Војске Српске Крајине и Восјке Републике Српске, водила је борбе против корпуса АРБиХ до краја рата.
Језгро Војске Републике Српске су у овим биткама чинили обични људи, које је ратни вихор отргао од мирног живота. Тако је амерички публициста, Арнолд Шерман, 1993. године забележио:
„Мушкарци су поделили време између обичног живота и војних задатака. Ако је потребно, они се одмах појављују са оружјем, где је постојала опасност. Они знају ко може ићи кући и ко ће остати на борбеним положајима када почетна опасност спласне. У цивилном животу су обичне комшије и пријатељи у рату – ратни другови. Ово је војска грађана који не требају инјекције патриотизма. Они се буквално боре за своје домове, њихову имовину, њихове породице, као и за своје животе“.
Јесени 1993. године, Главни штаб ВРС је започео низ нападних операција под називом “Дрина-93”, које су обухватале подручја Озрена и Тузле, као и Бихаћа. Српска офанзива почела је у новембру 1993. године, а завршила крајем фебруара 1994. године, са скромним резултатима. Истовремено, под притиском УН и НАТО, ВРС је изнела тешко наоружање из Сарајева. Крајем марта, Срби покрећу велику офанзиву против муслиманске војске у енклави Горажде. Мада је операција завршена војним успехом, снаге НАТО отпочињу ваздушне нападе на положаје ВРС. Под притиском НАТО савеза Срби су били приморани да зауставе операцију. 1994. година је за војску босанских Срба била година одбрамбених битака широм фронта. У јесен 1994. године уследио је пад Купреса и опширни српски противнапад у бихаћком џепу. У пролеће 1994. године, под притиском Америке, Хрвати и Муслимани потписују примирје и оснивају заједничке снаге за борбу против Срба. Истовремено, након одбијања Венс-Овеновог плана за БиХ 1994, СР Југославија је ускратила помоћ Републици Српској у замену за ублажавање санкција ОУН-а.
Године 1995. велике војне операције у Босни и Херцеговини почеле су у пролеће. Упркос сталним нападима муслиманских снага, Срби су успешно осујетили покушаје заузимања Влашића, Мајевице и подручју Калиновика. У лето 1995. године ВРС слама велики покушај муслиманских снага да деблокирају Сарајево, наносећи тешке губитке 1. корпусу муслиманске војске. У јулу, Срби су ослободили Сребреницу и Жепу. Према Хашком трибуналу, након овога је уследио масакр муслиманских заробљеника. Ова операција и догађаји који су уследили изазвала је огромну штету угледу ВРС. Такође у јулу, Срби покрећу велику офанзиву на Бихаћ. Међутим, босански Хрвати и редовна војска Хрватске, заузврат, извршили су напад на Гламоч и Босанско Грахово. Након што су ова два града пала, ВРС је била приморана да обустави напад на Бихаћ. Изолована и нападана са свих страна и из ваздуха, ВРС је средином 1995. доведена у веома тешку позицију што је у крајњем условило пристанак српских преговарача на тешке, и неопходне, уступке при склапању Дејтонског споразума крајем те године. Од августа до октобра 1995. године Срби су били у дефанзиви дуж целе линије фронта. Као резултат заједничке муслиманско-хрватске офанзиве и масивних ваздушних напада НАТО-а авиона, Република Српска губи велике територије у западној Босни, и на Озрену. Крајем октобра, завршене су и последње битке рата у Босни и Херцеговини.
Војска Републике Српске после рата
Дејтонским мировним споразумум и Уставом БиХ и Уставом Републике Српске, ВРС је наставила да постоји и у послератном периоду као војна силе Републике Српске. Истовремено је након рата у Босни и Херцеговини у Војсци Републике Српске почела постепена реформа. Са око 180.000 војника и официра у неколико година, број особља је смањен на 20.000 људи. Паралелно, дошло је до промене у броју корпуса, са ратних шест, смањено је на четири и на крају на три. Главни штаб је преименован у Генералштаб и преселио се у Бијељину. Почетком 2000. година број војника у Војсци РС је био 10.000, а после укидања обавезног служења војног рока смањен је на 7.000 војника. Пре него што је постала део Оружаних снага БиХ, ВРС је бројала 3.981 војника и официра.
Чак и након реформе и смањења бројног стања, Војска Републике Српске има значајне резерве оружја. Године 1999. имала је 73 тенка M-84 и 204 тенка Т-55. Што се тиче других оклопних возила имала је 18 BMP M-80, 84 БТР M-60, 5 ПТ-76, 19 БТР-50, 23 БОВ-ВП. Артиљерија се састојала од 1.522 јединица, укључујући 95 ракетних бацача и 720 самоходних пољских топова и противтенковских топова, бестрзајног оружја и 146 минобацача. У ваздухопловству је постојало 22 авиона и 7б борбених хеликоптера. Према Дејтонском споразуму о ВРС, она је имала право само на 137 тенкова, 113 оклопних транспортера и борбених возила пешадије и 500 комада артиљеријских оружја.
Војска Републике Српске у оквиру Оружаних снага БиХ
У августу 2005. године, Народна скупштина Републике Српске пристала је на формирање јединственог плана за оружане снаге, као и на формирање Министарства одбране Босне и Херцеговине. Пристали су и на део широког спектра реформи у одбрани земље. У децембру 2005. године у Сарајеву под покровитељством међународне администрације у БиХ почели су трилатерални разговори о промени устава земље кроз јачање улоге и овлашћења од структура јединствених међуетничких снага, односно, у ствари, о укидању Дејтонског споразума.
Од 1. јануара 2006. године, Војска Републике Српске је ушла у састав Оружаних снага БиХ као њихов Трећи пешадијски пук „Република Српска“. Сходно томе, укинути су и Генералштаб Војске Републике Српске, као и Министарство одбране Републике Српске. Вест о интеграцији Војске Републике Српске у Оружане снаге БиХ је изазвала бурне реакције јавности како у Србији тако и у Републици Српској и масовне протесте на које је изашло неколико десетина хиљада људи.
Након укључивања Војске РС у Оружане снаге Босне и Херцеговине сва војна складишта, стављена су под заједничку контролу ОСА БиХ и Мировних снага. Део војне опреме уништен је као „вишак наоружања“, док је један део пребачен преко бројних приватних компанија, а затим је продат другим земљама. Међутим, регрути ВРС одбили су да заклетву положе Босни и Херцеговини.
