У Такову 23. априла 1815. године, на Цвети, српске старешине одлучиле су да подигну Други српски устанак. Турци су поново запосели Србију после слома Првог српског устанка 1813. и Хаџи-Рувимове буне 1814. године, а Срби су се тада налазили у тешком положају. Самовоља коју су спроводили Турци била је неиздржива.
Други српски устанак почео је спонтано. Локалне српске старешине почеле су да убијају Турке који су скупљали порез. На црквени празник Цвети, 12. априла 1815. године, у Такову су се окупиле српске старешине. Замолили су Милоша Обреновића да буде вођа устанка, што је он уз колебање прихватио.
Порта је пожурила да силом угуши устанак, али је Милош и војнички и дипломатским акцијама успео да надвлада аспирације Османског царства. Томе је допринела и Русија, која је после слома Наполеона И била у могућности да изврши притисак на Порту. Турци су пристали на примирје и обећали Србији самоуправу, у којој је Милош постепено изборио положај аутономног наследног књаза.
Друга фаза револуције
Други српски устанак, у ствари, представља другу фазу Српске револуције, а по неким историчарима трећу, уколико се у револуционарне активности рачуна и Хаџи-Проданова буна из 1814. године, против Османског царства, која је избила кратко по окончању Првог српског устанка. Други српски устанак довео је до српске аутономије у оквиру Османског царства и успостављања Кнежевине Србије, која је имала своју скупштину, Устав и владарску династију.
Оружане борбе у Другом српском устанку трајале су око четири месеца. Други српски устанак је, за разлику од Првог, од почетка био уперен против легалне власти, коју је представљао Сулејман-паша.
Порта је на устанике послала две војске са подручја Царства и једну из Београдског пашалука. Устаници су опсели Чачак и држали га под опсадом наредних четрдесетак дана. Милош Обреновић је опсаду Чачка оставио свом брату Јовану Обреновићу, Милећу Дринчићу и Јовану Добрачу, а са својом војском је кренуо на север и сукобио се са Турцима код Палежа (Обреновац) те однео победу, заробивши уз то и два топа.
После битке на Палежу устаници су успоставили везу са емиграцијом у Аустрији. У Србију су се од војвода вратили Петар Николајевић Молер, Павле Цукић, Стојан Чупић, Сима Катић и Сима Ненадовић.
Из Палежа Обреновић је кренуо ка Ваљеву које је под опсадом држао Павле Цукић и заједно су га освојили. Обреновић, Цукић и Ненадовић наставили су ка Чачку. Турци су напали устанике на Љубићу, али су их они одбили, прешли Западну Мораву и подигли шанчеве на обали. После овог пораза Порта упућује казнене војне јединице из Ниша и Босне према јужној и западној граници Србије, где су се концентрисале устаничке снаге. Босанска војска је претрпела пораз на Дубљу, а војска из Ниша на Љубићу.
Мање размере у односу на Први устанак
Оружани сукоби са турском војском нису имали онај интензитет и оне размере као у Првом устанку. Доста је утицала и ситуација на руском фронту и Наполеонов пораз. Постојала је могућност руске интервенције на основу осме тачке Букурешког уговора, па је Порта започела преговоре са Србима. Дошло је до преговора Марашли Али-паше и Куршид-паше са Милошем Обреновићем и закључивања усменог договора Марашли Али-паше и Милоша 25. октобра 1815.
Тако је прекинута оружана борба мада то није прекинуло устаничке борбе за остварење циљева постављених 1804. и 1815. године. Почели су дуготрајни дипломатски преговори уз помоћ Русије. Турска је споразум схватила као коначни прекид борбе и устанка, али за Милоша Обреновића и устанике споразум је представљао основ за даље проширење повластица и полазну тачку у даљој борби за остваривање коначних циљева устанка – рушење турске феудалне владавине и успостављање сопствене српске власти и државе.
