Песму „Још не свиће рујна зора“, коју неки сматрају и незваничном химном Црне Горе, написао је и компоновао Василије Васа Николић (1822 – 1890), адвокат, војник, песник и боем из Футога.
Имао сам дилеме око те песме све док у Народном музеју у Кикинди нисам нашао песмарицу коју је, руком, на славеносербском, у Мокрину 1846. исписао тамошњи учитељ Лука Давидовић.
„Јошт не свити бела зора“
Под бројем 99, у њој је Николићева песма „Јошт не свити бела зора“. У потоњим верзијама, у њој јесте промењена понека реч, па је уместо беле, постала рујна зора, али су то безначајне измене – каже професор Педагошког факултета у Сомбору др Милован Мишков за „Вечерње новости“.
О њему пише Јаков Игњатовић
О њему, иначе, бираним речима пише његов савременик Јаков Игњатовић а, уз остало, једно време је, на Петроварадинској тврђави, био и ађутант генерала Јосипа Јелачића којег ће, нешто доцније, за хрватског бана устоличити српски партијарх Јосиф Рајачић – објашњава Мишков.
Николићево „сочиненије“, како се говорило у његово доба, претрајало је два века. Тридесетак година пошто је настало и увелико певано „широм Српства“, појавила се и прва клавирска партитутара коју је написао Корнелије Станковић, а у својој књизи „Јужно-словјенске попјевке“ из 1878. први пут штампао хрватски етномузиколог Фрањо Кухач.
Ова песма није црногорска, нити је севдалинка
Што се, пак, тиче распрострањене предрасуде да је реч о црногорској народној песми, односно недавних изјава познатог сарајевског певача Сеје Питића да ће доказати да је, ипак, реч о босанској севдалинки, Мишков каже да је све то – узалудан посао.
Песме су, увек, лако освајале просторе, нарочито у истом језику, чак и кад се он говори у више држава, па је тако и ова стигла и до Црне Горе, али свакако није црногорска.
Несврсисходни су и покушаји из Сарајева да је прогласе за своју. Могу, наравно, да је певају, јер музика нема граница, али је то, дефинитивно, српска песма и ту се ништа не може променити – вели Мишков.
