Уставобранитељи су представљали јединствен политички покрет у српској историји, који је средином 19. века одиграо кључну улогу у обликовању уставног поретка и ограничавању самовоље владара. Њихова активност обележила је раздобље борбе за уставност и изградњу модерне државе, у којем су демократски принципи и идеја народне суверености постепено заузимали све значајније место. Покрет је настао као реакција на аутократску владавину кнеза Милоша Обреновића, чији су поступци често били у супротности са правним оквиром који је требало да штити интересе народа и елите.
Период владавине кнеза Милоша Обреновића био је обележен апсолутистичким начином владања, у коме је кнез доносио кључне одлуке без консултација са ширим кругом државних институција. Ово је изазвало незадовољство утицајних политичких и војних кругова, који су се постепено окупљали око идеје успостављања уставног режима који би ограничио власт владара и утврдио основне политичке и правне оквире српске државе. Уставобранитељи су били предвођени истакнутим личностима, попут Аврама Петронијевића, Томе Вучића-Перишића и Илариона Руварца, који су заговарали владавину закона и уставних принципа као темељ српске државности.
Кључни тренутак у њиховом деловању представљала је 1835. година, када је донет Сретењски устав. Иако је овај устав био пионирски покушај модернизације Србије, он је убрзо суспендован под притиском великих сила, које су се плашиле превеликог утицаја либералних идеја у једној балканској кнежевини. Након овог неуспеха, Уставобранитељи су наставили своју борбу, што је кулминирало свргавањем Милоша Обреновића 1839. године и доласком на власт његовог сина, кнеза Михаила Обреновића. Међутим, како је млади кнез био недовољно искусан и неспреман да управља државом, власт је убрзо прешла у руке намесништва које су чинили угледни Уставобранитељи.
Године 1842. године, након смене династије, на српски престо је доведен кнез Александар Карађорђевић, уз снажну подршку Уставобранитеља. У периоду његове владавине, покрет је добио прилику да у пракси спроведе своје идеје, а један од најзначајнијих корака био је доношење Турског устава 1838. године, који је у значајној мери ограничио кнежеву власт и установио Савет као тело које је контролисало доношење политичких одлука. Иако је ово значило напредак ка уставној монархији, систем је у пракси често био нарушаван борбом за моћ између кнеза и Уставобранитеља.
Иако су Уставобранитељи били присталице владавине закона, њихова владавина није била без мана. Њихова политика се често ослањала на конзервативне принципе, што је довело до стагнације у неким аспектима развоја државе. Истовремено, тежња да се ограничи свака самовоља владара довела је до стварања олигархијске власти, у којој је мали круг људи имао велики утицај на управљање земљом. Упркос томе, њихова владавина је поставила темеље институционалне изградње Србије, која је касније резултирала модерним парламентарним системом.
Пад Уставобранитеља дошао је 1858. године, када је кнез Милош Обреновић поново дошао на власт, што је означило крај њихове доминације. Иако су изгубили формалну власт, њихов утицај се наставио осећати кроз политичке процесе у другој половини 19. века. Њихова борба за уставност, владавину закона и политичку стабилност оставила је дубок траг у српској историји, служећи као инспирација за касније генерације политичара који су настојали да изграде демократску и правно уређену Србију.
