Краљ Милан Обреновић је био кнез и први нововековни краљ Србије. Владао је од 1882. до 1889. године. Током његове владавине Србија је стекла међународно признање као независна држава и поново је постала краљевство.
Био је син Милоша Обреновића, сина Јеврема Обреновића (рођеног брата кнеза Милоша), и Елене Марије Катарџи.
Отац Милана Обреновића је као страни најамник служио у румунској војсци и погинуо је у борби са Турцима код Букурешта 20. новембра 1861. Миланова мајка Елена Марија Катарџи била је ћерка румунског грофа Константина Катарџија. После рођења Милановог, његови родитељи су се разишли.
Пошто му је отац погинуо, о Милану се бринула само мајка. Она је, наводе хроничари, водила раскошни живот аристократкиње, а васпитању детета није поклањала неку велику пажњу.
Долазак на чело државе
Бригу о младом Милану је због тога преузео његов рођак, кнез Михаило Обреновић.
Тако је мали Милан Обреновић са шест година стигао у Крагујевац код кнеза Михаила који му је обезбедио и гувернанту која га је васпитавала и подучавала.
Када је кнез Михаило убијен у Кошутњаку, управо Милан је изабран за његовог наследника.
Пуковник Миливоје Петровић Блазнавац наредио је малом београдском гарнизону да се закуне на верност Милану Обреновићу, тада четрнаестогодишњаку. Пошто је био малолетан, уместо њега управљало је трочлано намесништво у којем су главну улогу имали баш Миливоје Блазнавац и Јован Ристић.
Пошто је постао пунолетан, кнез Милан Обреновић је 1872. године преузео власт од намесништва.
Јачање војске и везе с Русијом
На почетку своје владавине ослањао се углавном на војску, па је радио на њеном јачању. У спољној политици ослањао се све више на Русију. Милан је 1876. објавио рат Османском царству, али је неспремна српска војска поражена у Првом српско-турском рату. Ипак, Србија је више успеха имала у Другом српско-турском рату.
После тог рата Србији је на Берлинском конгресу призната независност, а у њен састав су ушли нишки, пиротски, топлички и врањски округ.
Окретање Аустроугарској
Милан је био разочаран руском подршком за стварање санстефанске Бугарске, па се од тада у спољној политици ослањао на Аустроугарску, са којом је 1881. склопљена Тајна конвенција.
Тако је Милан стекао аустроугарску подршку за проглашење Србије за краљевину, што се и десило 1882.
Краљ Милан није имао подршку народа, па је од страха од буне наредио да се од народа покупи сво оружје, што је био повод за избијање Тимочке буне у источној Србији. Буна је угушена, а за њу су окривљени радикали.
Тромесечни српско-бугарски рат који је 1885. почео краљ Милан Обреновић због припајања Источне Румелије Бугарској знатно је ослабио његов положај у земљи.
Краљ Милан је 1888. године донео либералнији устав, познат као Радикалски устав. Затим је абдицирао и оставио власт сину Александру и напустио земљу.
У Србију се вратио 1897. године као врховни командант војске, коју је потпуно реформисао и модернизовао.
Заувек је отишао из Србије 1900. године јер није подржавао Александров брак са Драгом Машин.
Преживео три и по атентата
На њега су извршена чак четири, тачније три и по неуспела атентата (Теразијска бомба, Смедеревски намештај, Илкин атентат и Ивањдански атентат), од којих за један (Смедеревски намештај) никада није разјашњено да ли је био атентат или само несрећни случај.
Милан није био омиљен у народу (мада историју пишу победници, а то су у овом случају Карађорђевићи који нису волели Обреновиће), па није ни чудо што је реч о српском владару који је највише пута гледао смрти у очи.
Први атентат догодио се јуна 1871. године када је, возећи се кочијом ка Народном позоришту, надомак Теразијске чесме, експлодирала бомба која је била постављена испод калдрме. Нико није повређен, али ни окривљен.
Други случај је био много озбиљнији по Милана Обреновића. Десетак година касније, само неколико месеци након што је проглашен за краља, по повратку из Беча 1882. године, дошао је до Саборне цркве, када је на њега пуцала Илка Марковић, удовица пуковника Јеврема Марковића, који је, по Обреновићевом налогу, стрељан четири године раније због учешћа у Тополској буни. Срећом по Милана, жена није била вешта са оружјем. Иако је била на само десетак метара од њега, промашила је и врло брзо разоружана. Овај случај у јавности је окарактерисан као „очајнички покушај неутешне жене“, мада није згорег напоменути да су о њеним намерама били упознати радикали, тадашњи највећи краљеви противници.
Ивањдански атентат догодио се након његове абдикације, 1899. године. Док се возио кочијама, на њега је пуцао бивши ватрогасац Ђуро Кнежевић. И овог пута Милан није ни окрзнут. Овај покушај убиства искоришћен је за разрачунавање са радикалима – нападач је осуђен на смрт стрељањем, а многи радикалски политичари на вишегодишње робије.
Спас од завере
Постоје писани трагови о још једном бизарном случају.
Непосредно после завршетака Српско-бугарског рата, покушан је атентат на краља Милана на врло специфичан начин. Наиме, завереници су успели да се увуку у Двор и да истестеришу греде од његовог купатила. Само захваљујући будности стражара који су видели подвалу, краљ Милан Обреновић се спасао.
Ту се смртно разболео од упале плућа. Лекарски конзилијум који га је прегледао је рекао да му нема спаса. Цар Франц Јозеф, у знак добрих односа је обезбедио једну своју кућу у којој је болесни Милан боравио и послао мађарског грофа Ергенија Зичија да до задњег часа буде са њим.
Преминуо је у Бечу 11. фебруара 1901. у 47. години од последица упале плућа. Сахрањен је у Манастиру Крушедол, поред кнегиње Љубице.
