Чувени српски глумац Радомир-Раша Плаовић, по ком данас носи име мала сцена Народног позоришта у Београду, рођен је на данашњи дан 1899. године
Иако се примарно бавио глумом, био је и позоришни редитељ, писац позоришних текстова, теоретичар и позоришни педагог. Рођен је у Убу. Ту је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је на Филозофском и Грађевинском факултету у Београду. Рано је почео да се бави глумом. Још као студент био је ангажован у Народном позоришту и то је определило његов живот без обзира на његово образовање. Поред Миливоја Живановића, Раша Плаовић сматра се нашим највећим глумцем прве половине 20. века.
Имао је 15 година када је изгубио мајку, да би непуна два месеца касније избио рат, а њега одводе у ратни логор у Чешкој. Тамо сазнаје да му је умро и отац, да би потом побегао из логора, покушавајући, преко Карпата, да стигне до Србије.
Позориште
На сцени Народног позоришта се први пут појавио у улози Првог момка у Драгашевићевом комаду „Хајдук Вељко“, 1. фебруара 1921. године, а стални члан националног театра постао је годину дана касније. Важио је за изванредно талентованог глумца, једног од најистакнутијих домаћих позоришних уметника који је снажно утицао на развој позоришта у Србији. Првак Драме, редитељ, а једно време и директор Драме, представама је приступао с дубоким емоционалним, психолошким и интелектуалним понирањем у ликове које је играо. У његове најважније улоге убрајају се Хамлет, Антонио у „Јулију Цезару“, Јаго у „Отелу“, Хенрик ИВ, Леоне у „Господи Глембајевима“, Митке у „Коштани“ и многе друге.
Хамлета и Леонеа је издвајао као своје најзначајније улоге које ће у мањој или већој мери обојити све његове ликове у каријери дугој скоро три деценије. Публика га је увек изнова тражила, а чак и његови најокрутнији критичари су морали да хвале његову перфектну дикцију, којом се јако поносио, јер је имао способност да његову најтишу реч на сцени јасно и гласно чују и гледаоци у последњем реду.
Из свега што је написао или што је написано о њему, лако се може закључити како је сматрао да у уметности, а поготово у глуми, мора владати ред, рад и дисциплина, док је импровизација допуштена само неколицини најталентованијих, и то понекад. Његова строгост и тврдоглавост, посебно су долазили до изражаја у раду с другима, од којих је очекивао исти висок ниво професионалности који је и сам пружао.
Није волео телевизију
Раша Плаовић није волео филмове ни телевизију. Мада је и сам био пред камером неколико пута, веровао је да такав рад квари глумца. Најгоре у том послу, по његовом мишљењу, били су испрекиданост рада и микрофони. Сматрао је да ако се глумац навикне на њих, губи звучност и дикцију, који нису толико потребни на филму, али су незаменљиви на сцени. Занимљива је чињеница да је тадашњем новом и још увек не толико познатом уметнику Мији Алексићу јако замерао снимање реклама, јер је сматрао да је то испод части глумца.
Кажу да је био човек који је увек остваривао шта је наумио, што је једино могао и успети уз велики таленат, упорност и скоро лудачку педантност у раду, којој није давао уступака, чак ни када му се обило о главу.
Једно време био је професор на Факултету драмских уметности у Београду. Његови најпознатији ученици били су Љуба Тадић и Петар Банићевић. Поред педагошког рада на Факултету драмских уметности, педагогијом се бавио и на Музичкој академији. Објавио је више драма као и неколико књига посвећених глуми, режији и рецитовању. Његове драме су извођене у позориштима у Београду, Нишу, Новом Саду, Панчеву, Призрену, Вршцу, Крагујевцу, Сремској Митровици, Зрењанину, Прокупљу, Сомбору, Крушевцу, Приштини, Врању, Зајечару и Суботици у периоду од 1938. до 1961. године.
Преминуо је у Београду 29. октобра 1977. године, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
Поред сцене Народног позоришта, данас његово име носи и Аматерско позориште у Убу, као и награда која се додељује најбољим позоришним глумцима сваке године.
