Нови Сексијев албум „Realtape“ (2025) доноси све оно на шта смо већ навикли од Црног Церака – дрогу, криминал, „жандаре“, „мрачну страну“, „браћу“ која очас заврше у Це-зеу, и подразумева се претећи универзум Церака, који су они и унели на мапу овдашњег репа. Церак је на овом албуму репетитивно и кошмарно представљен призором жутих зграда, које формирају својеврсни лавиринт – микрокосмос из ког нема спаса и излаза и који има своја сопствена правила.
Контекст микрокосмоса једне локализоване урбане средине, слоја или групе, који има микросоцијалне одлике, са својим особеним моралним кодовима, различитим од оних доминантних у макросоцијалној средини, једна је од особености реп музике генерално. Да би се њена друштвена функција, па и сама појава, разумела, то се мора имати у виду како се не би упало у морализам, социјалну игноранцију и естетички елитизам. С друге стране, један део ове музике из комерцијалних побуда често експлоатише и чак афирмише девијантне облике друштвености, па се парадоксално локални и затворени морал једне микросредине, преноси на макросоцијалну раван, у друштвени и културни мејнстрим, користећи комерцијалне канале, којим се до крајности релативизују, ако не и укидају икакви морални критеријуми.
Е сад, Црни Церак веома вешто прави своју музику и од почетка огољено представља одређене аспекте живота у овом друштву, овом граду и овој земљи, који многи једноставно неће да виде, а пред којима се ради макар и приближно исправне перцепције земље и света у којима живимо никако не треба затварати очи.
Секси (Реља Деспотовић), како већ наслов овог албума сугерише, а како се ваљда у оваквој музици подразумева, жели да буде и да нас увери како је „рил“, односно како говори из проживљеног искуства, из тврдог живота у коме се за све мораш изборити сам, који је лишен било какве сигурности и извесности. Морал те микросредине подразумева спремност да се издржи, да се остане на ногама, да се не издају „браћа“, а сама издаја и кукавичлук се мере на тасу искључиво тог микросрединског морала, који се тиче верности својој екипи, наспрам оних других, а пре свега наспрам полиције.
На први поглед, код Сексија, као и код Црног Церака уопште, нема много рефлексије, а камоли критике тог стања, жеље да се изађе уз тог колоплета, из тог лавиринта, осим кроз богаћење, за које је питање колико омогућава или пројектује битно другачији живот од оног да се буде главни у крају или генгу, што не подразумева суштинску промену средине, начина живота и вредности. А богаћење као да је могуће једно путем трговине дрогом или – реповањем о њој.
Али Реља ми се од почетка, од кад Црни Церак још није био ни близу славе какву је досегао, чинио најзанимљивијим из те екипе, пре свега због своје пре флегматичне него меланхоличне појаве и гласа, која омогућавају да његово извођење буде доживљено као констатовање, певање о оном шта је и како је у његовом искуству, без претераног вишка напаљености, пржења намењеног клинцима који би у дроги и бандама ваљда требало да нађу алтернативу залудном таворењу и лажима које пројектује владајући систем. Такође, и без вишка претенциозности и проповедничког или праведничког жара. Све иде дотле да кад пева о свом статусу „суперстара“ или користи своје уметничко име Секси, то не изгледа као хвалисање, али ни као наглашена иронизација и перформанс, већ опет као констатовање или као нешто успутно, не много важно, без чега би се могло, али кад је већ ту нека га. Он, укратко, делује као један од нас, као сасвим обичан момак из краја, који ни не жели да буде ишта друго и просто користи своју прилику да стекне нешто новца, славе и девојака, али не жели ни претерано да нас лаже, замлаћује и напаљује, како би ту прилику искористио на још лукративнији начин. Понављам да он тако делује, без покушаја да тумачим његове истинске мотиве и однос према ономе што ради, нити да се бавим тајнама срца особе коју лично не познајем, поготово што се ради о, из моје позиције, веома младом човеку.
Овај нови Рељин албум је упадљиво добро и конзистентно склопљен, и нуди метафоричне повезнице које доприносе јединству целине, али и интензивирању значења, пре свега имајући у виду репетитивну представу жутих зграда, затим лавиринта и, за Црни Церак, неизбежних гавранова. Чак у две песме он користи мотиве из филма „Ране“ Срђана Драгојевића (а у једној и легендарног документарца „Видимо се у читуљи“), чиме указује на континуитет третмана уличног омладинског криминала у нашој култури и медијском представљању, али има и један мета-ниво у односу на његову музику, која јој даје карактер артифицијелног конструкта, поетичке самосвести, који упућују на то да све о чему се пева није само одраз стварности, него просто поетичка форма са сопственим кодовима, која на различите начине може да се отвори рецепцији и разумевању.
Сећам се да је редитељ „Рана“ причао како су му неке старије госпође после премијере филма, тих деведесетих, говориле како је он измислио стварност и људе коју приказује, а које оне никада нису виделе, на шта им је он посаветовао да просто погледају кроз прозор. Музика Црног Церака нам то до извесне мере омогућава, помажући нам да боље сагледамо неке друштвене и културне феномене који су ту око нас и не могу и не смеју бити занемарени, као и да чујемо глас неких припадника овог друштва који на други начин готово да није присутан. С друге стране, у музици овог бенда има и много спектакла, комерцијалне експлоатације мотива насиља, дроге и криминала намењене веома младим конзументима, од којих је у тим годинама не може очекивати да разликују стварност од њених представа, за њих често веома магнетичних, а о контроли сопствених импулса да не говоримо.
У том смислу, „Realtape“ је за мене најбољи и најзанимљивији досадашњи производ из радионице Црног Церака, не само због зрелости концепта и извођења, због искуством прекаљеног приступа материјалу, већ пре свега због до сада највеће мере рефлексије, сведочења о томе како стоје ствари, без експлицитног морализовања и нуђења инстант решења или сентименталности, али с извесном уверљивошћу личног односа према том и таквом животу, од понекад веома снажне и прецизне слике његове затворености и мрака, али и опасне привлачности, која се у некој мери и проширује на слику живота као таквог. Јер није само Церак лавиринт, цео свет је такав, нарочито ако се тај лавиринт види као једина могућа па чак и пожељна реалност, ако се не отворимо и истински пожелимо нешто друго и ка том другом пружимо руку. Реља можда то ни на једном месту експлицитно не чини, али у више наврата, као у песми „Real Story“, показује да му је таквог света већ увелико доста.
Лично бих волео да Реља од сада прави само песме каква је она најбоља са овог албума, управо поменута „Real Story“, али ни Реља ни његови из Црног Церака, ни његова доминантна публика свакако неће питати мене за мишљење, нити треба. Црни Церак је одавно феномен за себе, свет за себе, и изборили су се за право да следе свој пут, свиђало се то некоме или не. Сам Реља Деспотовић својим извођењем еманира ону меру људскости па и неке дозе нехајности и дечачке безазлености, да му пожелимо да се у животу што више приближи ономе најбољем у себи и од себе.
