Бранислав Фуруновић, који је ушао у пету деценију живота, седма је генерација која се бави овим ретким занатом од којег може да се живи чак и у ери робота, биткоина и шерпи у којима се кува без воде.
Када сам га први пут позвала да га питам да ли би ми био саговорник на тему како грнчарија опстаје у време вештачке интелигенције, Бранислав Фуруновић из Миријева је као из пушке одговорио „паметнија је и победиће вештачку интелигенцију”.
Један од двадесетак преосталих грнчара у Србији
Фуруновић је један од двадесетак преосталих грнчара у Србији, једини у Београду, а има их још у Обреновцу, Болечу, Вршцу, Нишу, Злакусу и Врању.
Грнчарија из Злакуса, чији је Фуруновић представник, има сертификат да су производи 100 одсто ручно рађени и без хемије.
Бранислав који је ушао у пету деценију живота је седма генерација која се бави овим, данас, дакле врло ретким занатом, од кога, међутим, може да се живи, чак и у ери робота, биткоина, шерпи у којима се кува без воде и масти…
Народ се заситио глобализма
Посла има, на радост нас преосталих занатлија. Народ се мало заситио глобализма и да све личи једно на друго, па се враћа куповини уникатних тањира, чаша, тацни, чинија, бокала. Све од глине – прича овај мајстор.
Бранислав је још као школарац док је живео у Приштини са покојним дедом волео да се игра глином. У прво време није баш био сигуран да је глина оно чиме би се заувек бавио, али кад се породица преселила у Миријево и кад се он већ замомчио, схватио је да је дедин сигурни наследник.Мој отац је прескочио овај занат. Био је туристички водич па самим тим и много на терену и онда сам ја деди помагао. Он ме је свему научио, што, ето, деценијама већ примењујем у прављењу посуђа од глине, а што се допало и онима који живе у Америци, Немачкој, Холандији, Италији… јер је грнчарија „Фуруновић” обишла свет.
Наследио занат од деде
Истиче да је овај занат наследио и његов деда од свог оца и ако се узме просек од 60 година радних и то помножи са седам генерација, ова породица се, дакле, дуже од 400 година бави грнчаријом, чиме их сврстава међу најстарије на овим просторима.
Бранислав каже да за сада нема сигурне наследнике јер би син Лука да буде неурохирург, а ћерка Вања већ ради, али обоје помажу у радионици када стигне велика поруџбина.
Највише поруџбина има из ресторана. Махом се траже тањири и чиније, као и чаше. Кажу да су гости препознали да је храна много укуснија када се спрема у земљаним посудама и на ватри.
Глина се лако набавља, али ја знам и неколико мајдана где је сам копам и од ње правим посуђе – прича он и каже да пре него ли је заузео место за дрвеним точком на коме први посуђе, уписао био Вишу економску школу, али је убрзо схватио да су му руке вештије за обликовање глине, него за непрегледне бројке.
Када се посуђе направи, пече у пећима
Најпре смо имали малу пећ док производња није заживела, а сада имам више пећи и мању и већу у којој се пече различито посуђе у зависности од температуре која је потребна како би посуђе могло да издржи и прање и кување након коришћења и да притом остане аутентично.
У последње време посуђе се по жељи наручиоца осликава детаљима са пиротских ћилима, по чему се ова грнчарија и разликује од конкуренције – прича Бранислав.
Конкуренције нико не треба да се плаши
Конкуренције нико ко је вредан и воли оно што ради не треба да се плаши. Увек ће шта год да радите квалитет неко да препозна. Тако је и са грнчаријом. Предмети од глине могу да се праве и на електричном точку уз помоћ калупа након чега се по жељи боје и фарбају. Радионица није велика, напротив, али свако је добро дошао да погледа и наручи шта му се свиђа.
Од ћупа до свећњака, преко тавчића – прича Фуруновић и додаје да је посебност посла у томе што је све 100 одсто природно и разградљиво, а производи могу да буду и глазирани.
На питање да ли има оних који би да уче занат код њега и наставе тиме да се баве, каже да је врло мало таквих, иако у школи на Звездари има смер за овај занат.
Више су долазили они који би да науче за своју душу и из хобија да праве предмете од глине, него неко ко би од овог посла да живи – прича Бранислав.
Он каже да то није необично јер грнчарски занат подразумева да су вам руке стално у блату, увек сте поред пећи и лети и зими. Обавезна је и физичка снага јер посао није лак.
Како се развијао Фуруновићев посао?
Да би људи сазнали за њега, а он разрадио посао од кога ће да живи, обилазио је разно разне сајмове и вашаре где се грнчарија продаје. Тако су људи почели по препоруци да долазе, да виде на лицу места шта би све могао да им направим и тако се посао и развијао. Од уста до уста. У прве две године сам поделио 15.000 визиткарата, улагао сам и у маркетинг.
Имао сам и помоћ са стране. Наиме, конкурисао сам за кредит и добио. И то је био амерички кредит. Требало је доста тога испунити да би се новац добио, а и када је стигао, пратило се до последње паре да ли је искоришћен за овај стари занат.
Тадашња америчка амбасадорка у Србији Мери Ворлик је лично долазила у Миријево да све то види. Купили смо од тог новца озбиљну наменску опрему. Након тога сам поново конкурисао за кредит као помоћ владе, али нисам добио, а прошле године сам закаснио с пријавом – прича наш саговорник.
Некада ради и по 16 сати без прекида
Бранислав каже да се у неким ситуацијама ради без прекида по 15 и 16 сати дневно.
Јер није то само обликовати глину, него и испећи и обојити или осликати.
За један тањир му треба око килограм глине, а наруџбине су и 300 и 500 тањира, а годишње преко његових руку и точка пређе и од 10–15 тона глине.
Бранислав каже да је послу обучавао и децу с посебним потребама, за шта има и сертификат.
Најтеже је правити велико посуђе попут лонца, јер је за то потребан скоро цео дан.
Грнчар учи док је жив
Грнчар учи док је жив и он увек мора да буде креативан. Да зна колико треба камена и воде да дода глини. Није грнчарија шаблонски посао. У томе је његова посебност. Када се направи, смеса се ставља на точак и креће зидање и обликовање посуде. Након тога следи сушење и додатна обрада, а потом и печење у пећи на врло високој температури и до 800 степени.
Он каже да није никад био за курсеве и школе грнчарства, нити верује да оно може да се научи уз књиге. Грнчар мора да зна да користи и машину за млевење, али и да има таленат, да је упоран и марљив. Умешан грнчар може дневно да направи и до 300 предмета попут ваза или пепељара.
Бранислав је једном приликом направио и ћуп висок скоро два метра, а израдио је велики грб Београда за један ресторан у Русији.
Не размишља, каже, о одласку у пензију. Не због тога што још има да ради јер је релативно млад, већ каже кад ти хоби постане љубав, радиш док си жив, баш као што је и његов деда са којим је ова Бранислављева прича и почела.
