Када је 2016. анкетирано знање у школама Србије на питање ко је био Јован Курсула, 86 одсто ученика је заокружило одговор „вероватно неки лик који се борио против Немаца“.
То и многи други показатељи су одавно требали зазвонити на узбуну и тражење одговора шта је са изучавањем националне историје у Србији, али и у Републици Српској.
Просто је несхватљиво да у финалну фазу једног квиза прођу такмичари „врло потковани“ знањем, а који рецимо не знају како се звао отац краља Милутина и слично, али зато знају да је Карло Велики син Пипина Малог и наравно сву генеалогију енглеских краљева.
Где се затајило и докле ћемо по 12483. пут прежвакавати репризе идеолошки обојених партизанских филмова? Овај текст нема намеру да дубље улази у поменуту проблематику, а да ипак не бисмо добили етикету пуких критизера, даћемо мали допринос култури сећања, осветљавајући лик управо горе поменутог Јована Петровића Курсуле, највећег мегданџије у двобојима са турским газијама из времена Првог српског устанка.
Историја двобоја „један на један“ стара је колико и људи, помиње их Стари завет, а од времена антике о њима имамо бројне легенде. Код Срба о двобоју говори и Душанов законик у члану 131, а у каснијој српској епици су чест мотив, као рецимо онај чувени Марка Краљевића и Мусе Кесеџије.
Двобоји су увек били везани за кодекс части, јунаштва, правде, али и родољубља. У време Првог српског устанка често би пред саму битку мегдан поделили неки српски и турски јунак, што је требало охрабрити војску победника. Посебно су Турци, склони верском фанатизму, веровали да је исход двобоја порука виших сила да тог дана имају или немају њихову заштиту и милост.
Мегдани
Један од чувених Курсулиних мегдана претходио је судару српске и турске војске 6. септембра 1810. године на Варваринском пољу. Велику турску ордију под командом Хуршид-паше дочекали су српски устаници на челу са Ђорђијем Црним и још 18 војвода, а у помоћ им притече и око 700 Руса под грофом Орурком.
У неко доба из турског табора на врану ату у поље изађе голема тамнопута људина претећег изгледа и поче изазивати каквог српског јунака на мегдан. Показујући големе мишице испод високо заврнутих рукава, презриво је туркесао, сипајући псовке и увреде на „бедне кауре“. По турском адету соколило га је фанатично алакање из хиљада грла, а зурле и борије су несносно пиштале уз мукле ударе таламбаса. Овај пут оглашени српски јунаци се нису баш отимали да изјашу у поље пред овог големог букача. Видећи то, вожд упита за Курсулу и нађе га к’о и вазда на осамку, где издвојен на неком пању ћути, седи и пуши. „Брат Јово, ено у пољу наки пустахија тражи мегдан, а ови се наши нешто упрпили, па ако и ти нећеш, мораћу ја ићи да се бијем“. Курсула скочи на ноге: „Ето ме одма’, господару“, и викну на млађе да му доведу његову силну зекасту кобилу коју је звао Стрина.
У међувремену онај црни Арапин именом дели-Мујо још се више похасио и надмено фурсатио. Чим га Курсула угледа, рече вожду да је у питању обична трта (кукавица), харамија и другоразредни кавгаџија, чија бахатост и галама одају слабост, па плаши мечку решетом.
Изашавши на бојно поље Курсула заустави Стрину и свој чибук поче на тенане пунити дуваном, не дајући ни шупљу аспру за ту силну халабуку. Нехајно је кресао кремен чакмаком и „приждивши“ дуван мирно одбијао димове. Личио је на пастира који спокојно гледа своје стадо на ливади и не брине га ако ускоро падне мало кишице.
Тај његов став разарао је самопоуздање Арапина, у којег се све више увлачио немир. Курсула лагано покрену Стрину, која је, наоко мирно, ногу пред ногу крочила, док су јој мишићи под кожом треперили, осећајући скори мегдан. Јово поново застаде, лагано истресе чибук, врати га у чибукчницу, па преко рамена потеже своју широку сабљу.
Бедевија је већ фрктала и нервозно трупкала копитама, извијајући врат као змија, а кад је он куцну петама, у њој прокључа вулкан, па бесно њисну и као вихор полети, сипајући варнице из копита. Пси још из далека нањуше вука, па се у смртној јези једни дадну у бесомучно лајање, а други подвију реп и цвилећи гледају где би се сакрили. Слично бејаше и са дели-Мујом, кад му се уз оштар топот поче муњевито приближавати српски витез, изгледајући још два пута већи и страшнији. Истина, Курсула и јесте у тим сударима изгледао „Бож’ убрани“, сурово и брутално, што и не чуди, зна ли се да ће нечија одсечена глава још пре мрака капати са неке врљике ил’ жиоке.
Турчин у трену схвати да је дошао мечки на рупу, скроз изгуби живце, па брзоплето једну за другом испали обе кубуре и промаши, кукала му мајка. Тад панично окрену коња и поче бежати назад у турску ордију.
„Да је било стати па гледати“, кад Стрина у победничком заносу доби нова крила и као стрела се стушти за њим испруженог врата, док је Јован на њој витлао исуканом сабљом. Турски посматрачи замукоше, а они српски су у екстази „оће стићи – неће стићи“, гласно бодрили Курсулу и његову бедевију.
Пред самим турским табором аткиња достиже вранца, Курсула се изви и придиже у седлу, сабља севну једном-двапут и рески звук ударца помеша се са криком, а Мујова се одрубљена глава закотрља по трави. Турци су се ибретили како их пред толиком војском обрука овај „торлак и мехкиш“ што побеже, а да сабље ни звекнуле нису, па је право и било да главом плати. Зато ни једна шешана ни џефердар не запуца на силног ђаура, који је био ту пред њима на двадесетак метара. Показаше да знају цијенит’ јунаштво, па с поштовањем узвикиваше: „Аферим, каурине! Ачкосум ти било.“
По обичају, поред одрубљене главе, од пораженог се узимао коњ и оружје као трофеј, али и драгоцености, али Јован кесу са новцем и одећу никад није узимао. Тврдог израза лица, без било какве емоције, он полако дојаха међу Србље, који су му еуфорично клицали. Вожд изађе пред њега и снажно га загрли: „Брат Јово, ово ти никад неће заборавити отечество“. Овај Курсулин мегдан даде снажан полет српској војсци, која извојева једну од најсјајнијих устаничких победа, до ногу потукавши многобројније Турке.
Браћа делије
Јован Петровић Курсула је рођен у селу Доња Гаревица код Чачка 1768. године, у породици досељеника из херцеговачког племена Дробњака. Некад се говорило „од Дробњака, од племена јака“. Отац његов, Велимир рано премину, па се мајка Бојана или Босиљка преуда у село Цветке код Краљева, где је Јован одрастао са братом Миланом код очуха Ивана Топаловића. Браћа израстоше у праве делије: високи, широких плећа, наочити, али и немирног духа. Милана, сулудо храбра и поносана, убише Турци у селу Тавнику, где је служио код неког субаше Омера. У својој злоћи и зависти Турци су увек гледали да некако смакну виђеног, „зорли и сојли“ Србина, да се од њега не би рађало јуначко потомство. Јова тешко погоди губитак брата, па ускоро субаши клањаше џеназу (сахрану). После освете, Курсула се одвргнуо у хајдуке и одмах показа да га је Творац саздао од најтврђег материјала, телесног и карактерног. Недуго потом, Карађорђе навелико закрви са Турцима и поче им отимати Србију, па се Јован одушевљено прикључи да допринесе спасу и слободи свога народа.
Са неколико другова приђе војсци Лазара Мутапа, са којим је учествовао у свим важнијим биткама устанка, показујући неописиво јунаштво и смелост. Посебно се истаче на Црном врху 1809, кад Срби разбише злогласне крџалије Алије Гушанца. По једном предању, кад је 1805. у боју на Љубићу делио мегдан са неким кабадахијом, Турци узвикиваше нешто као „курсула“ што би значило „ратник“. Такође на турском језику реч „куршумла“ значи „мој метак“, па је и то можда био повик из турског табора. Елем, тако настаде и његово друго име, по којем је био општепознат. Јован није користио ватрено оружје, већ је увек носио кратку широку сабљу – палошину, и то не о бедру, већ забачену на леђа, да јој балчак вири изнад левог рамена. Из тог положаја лако би се обрела у његовој гвозденој десници, којом је снажно витлао са коња у пуном галопу. У борбу се упуштао искључиво као коњаник и то на врсним коњима од којих га је најбоље служила поменута Стрина.
Чести су били примери великог личног јунаштва Карађорђевих устаника, јер како би се иначе скоро деценију успешно носили са вишеструко бројнијим Турцима. Међу толиким јунацима неколико њих су се ипак издвајали. Без сумње, Јово Курсула спада у те јунаке над јунацима. Његовој неустрашивој смелости, хитрини и оријашкој снази, којој није било равне, дивили су се чак и Турци, који га помињаше к’о јунака, додајући и оно: „Аратос га било“ (Ђаво га носио). Слава непобедивог мегданџије му се прочу надалеко кад, савршено миран и постојан као стена, у епским двобојима поче сећи опасне турске кабадахије. Много је чувених газија главу зијанило, нагонећи се да му „дохакају“ и ујагме славу, али џаба, не могоше му „ни пера одбити“. За толико јунаштво Курсула је тамо доле морао имати један парни орган голем ко бисаге. Симо Сарајлија и гусле га опеваше, а уз ратничке логорске ватре плео се мит о његовом јунаштву.
Још је само Хајдук Вељко толико слављен и хваљен. Поред сличне недостижне храбрости и ратничког гена, њих двојица су били подоста различити људи. Вељко би са великом помпом ритуално ишао у бој, а потом „сав у злату на бесноме хату“, огрнућурком од самуровине, уз музику и вино је лечио ратну горчину у загрљају лепих жена. Насупрот њему, Курсула је био беспорочни скромни аскета. Често би се осамио и затворио и знао пушећи пресједити сате и дане, да ни са ким не проговори, па му народ додели ореол усамљеног суперхероја. Није познато кад и зашто се одмакао од људи. Тај крупни плећати човек, белог тена и дугих чекињастих бркова, одевао се просто. Испод шубаре од јагњеће коже падала је подужа смеђа коса, а на мало погнутим плећима носио је сељачки гуњ, на ногама опанке, а сукнене чакшире је утрпавао у вунене чарапе белаче.
Имао је неку урођену одбојност према команди, нити је марио да је слуша, нити је желео другима командовати. Напросто, бејаше вук самотњак, па је за себе одабрао улогу слободњака. Иако без формалног старјешинства, вожд га је држао у рангу војводе и необично ценио. Са друге стране и Курсула је гајио велико поштовање према господару и као јунаку и као вођи. Само њему се беспоговорно покоравао, увек азур да му испуни сваку заповест.
Нагледавши се горких џејда народних и страшних зулума опаких Турака који су били одговорни за патње, понижења и мученичку смрт хиљада и хиљада Срба, у Курсули се снажно разбуктао нагон за правдом и слободом. Осетљив на неправду и увреде, у срцу је носио живи пламен освете. За сва времена је Турцима постао несмиљени душман, сијекући их где год је стигао. Тешко би за њих икад могао бити бољи, а грђи није имао куд више.
Без трунке страха је гледао на смрт, прихватајући је као неумитну чињеницу, неодвојиву од самог живота. Знао је да без њеног широког откоса турских и српских глава не може бити ни живота ни слободе за његов народ. Још док је хајдуковао, смрт га је пратила сустопице, па се свикну на њен хладни дах на врату, али је временом и тај црни косач њега прихватио као „сарадника“, па су од неко доба ортачки јахали узенгију уз узенгију.
Однос према историји
Оних крвавих дана 1813. кад 50.000 Турака под Бехрам-пашом навали на 12.000 бранилаца делиградског шанаца, Курсула се стално тукао са њима у пољу. На само Преображење, он сиђе у мали шанац у изградњи код војводе Новака Бошковића, баш у тренутку кад Турци предузеше велики јуриш. Ту га задеси зла коб, јер се његов сеиз Љубисав поплаши и негде нестаде са Стрином, коју је баш тад највише требао. Наиме, он се није умио борити као пешак и тек је на добром коњу био силан и крилат. Покушавши се пробити до главног шанца, Турци га сколише и задоби чак 16 рана од сабљи. На крају га кроз плећку прободе и копље које се ту заломило, па моћни ратник малакса и саборци га једва изнесоше са бојишта. После је на оплетеној љеси од прућа пажљиво пренесен у родно село, где га десети дан 29. августа, причести прота Антоније пре него што испусти своју витешку душу у 45. години живота. Задњим речима је поручио да ни за чим не жали, сем што му Господ не допусти да још које време послужи мајци Србији, смичући турске зулумћаре. Сахрањен је у порти старе цркве брвнаре у Цветки.
У паузама битака Курсула је обилазио стару мајку и тек доведену жену и сваке године рађало му се по једно дете. Његови потомци и данас живе у том крају под презименом Курсулићи.
Ми који дуже памтимо у младости смо били опчињени вестерн филмовима и „каубојским“ рото романима, продуктом масовне америчке субкултуре. Идоли су нам били Гари Купер, Ван Клиф, те шпагети Клинт (Иствуд), који су у револверашким двобојима после напете игре нерава брзо потезали своје колтове, након чега је противник завршавао на „бат хилу“. Те романтичне бајке филмске индустрије у суштини су се, по Чеславу Милошу, сводиле на то „ко брже пуца“. Док смо се тако дивили тим суперјунацима (понекад и антијунацима), који су често били тек ловци на славу, па чак и доларе, истовремено, на нашу срамоту, скоро ништа нисмо знали о стварним јунацима двобоја и то оним нашим српским, који су у прошлости делили крваве мегдане. Осим што су били стварне историјске личности, Курсула и њему слични витезови припадају потпуно другачијем систему вредности, јер су се беспоштедно жртвовали за слободу свог страдалног народа и ту поново долазимо на почетак ове приче и питања како и зашто је време замутило сећање на њих.
Наиме, одавно је јасно да није само довољно по неком од заслужних људи у неком граду назвати неку улицу. Неопходан је један далеко озбиљнији и садржајнији приступ култури сећања, па и кроз средства масовне комуникације, као што су ТВ и радио, филмови (играни, документарни, цртани), штампа, стрипови, видео-игре и сликовнице, а посебна су прича ваљани школски уџбеници. Коначно, треба успоставити институционално памћење, које ће сваком новом поколењу помоћи да оствари правилан однос према националној историји и култури, на чему би темељили свој патриотски идентитет и потребан осећај припадности и дужности према свом народу.
И кобила у легенди
У српску историју су ушли и многи чувени коњи вични боју и мегдану, који су делили витешку славу са својим господарима, као срчани, интелигентни и одани партнери на бојном пољу. Песме опеваше Марковога Шарца, Момчиловог Јабучила, Обилићевог Ждралина, па Кушља Хадук Вељковог и Ацулу из Великог рата.
Међу њих је с правом прибројана и Стрина Јована Курсуле. Како је под овим мегданџијом рањено и погинуло неколико коња, Карађорђе му у Тополи поклони једну ватрену арапску сиву кобилу, „зелену“ ко онај Ћопићев вук. На први мах нимало се не допаде Јовану. Дивље и помамно је фрктала, бесно глодала ђем и ћулила уши. „Господару није ово за мене, зла је и мушичава к’о једна моја стрина“.
Ђорђије га убеди да је проба, а кад се Курсула наће у седлу, бедевија сукну к’о крилата и прескочи палисад. После фртаљ сата оштрог галопа, хировита аткиња се покорила снажној вољи и мишици Јововој, мада је њена жестина и нервоза и касније понекад била на граници непослуха. С Курсулом је ушла у легенду, у борби је „читала“ сваки покрет противника и муњевитим маневрима чувала и себе и њега од оштрог сечива.
