На југозападним падинама Фрушке горе, скривен у долини истоименог потока, налази се манастир Кувеждин — светилиште које вековима чува сећање на српску духовност и културу. Његова историја, преплетена са судбином српског народа, исписана је причама о посвећености, страдању и обнови.
Манастирска црква посвећена Светом Сави и Светом Симеону постала је духовно средиште српског живља у Срему. Основан је према предању 1520. године од стране деспота Стефана Штиљановића, који је заједно са жупаном Теодором окупио градитеље са приморских страна да створе ово свето место.
Кувеждин је током векова био више од манастира. Он је био уточиште за монашке заједнице које су се скривале од турског зулума, место молитве, али и споменик српске уметности. Његови конаци, украшени иконостасима Павла Симића и дуборезима Георгија Девића, сведоче о умећу и духу епохе која је трагала за лепотом и вером.
Судбоносни тренуци обележили су његово постојање. Од турских освајања, преко аустро-турских ратова, до разарања у Другом светском рату, када су усташке јединице сравниле манастир са земљом, његова прича остаје непрекинута. Срушена црква, порушени конаци и опљачкана ризница нису успели да угасе пламен вере који је кроз векове живео у њему.
После рата, у условима комунистичке власти, манастир је препуштен забораву, али су монаси и верници сачували сећање. Обнова је започела крајем 20. века, уз подршку Епархије Сремске, државних институција и добротвора. Данас, са обновљеном црквом и конацима, манастир Кувеждин поново сија као духовни светионик.
Испод манастира лежи некадашњи прњавор — радничко насеље чији су становници служили манастиру. Данас припојено селу Дивош, прњавор остаје тихи сведок минулих времена.
Кувеждин није само светиња већ и живи сведок српске историје, место које у својим зидовима чува неизрециве приче о вери, истрајности и духовном препороду.
