Српска рамонда или Наталијина рамонда је вишегодишња, зимзелена, зељаста и ендемска биљка.
У Србији се углавном може наћи на истоку и југоистоку. Има још два назива – колачић или цвет феникс. Откривена је у Нишу 1874. године, од стране Јосифа Панчића.
Станишта Српске рамонде
Станишта ове биљке су клисуре и нижи планински гребени на надморској висини од 150 до 1800 метара. Ређе се нађу у пукотинама кречњачких стена, а најчешће у брдским регионима надморске висине од 300 до 1000 метара.
Српска рамонда је имала две највеће дисјункције – експанзивне активности врсте. Обе дисјункције су биле једним делом у Србији. Прва у источној Србији, друга у јужној Србији – на Косову и Метохији.
Зашто Српска рамонда носи назив „цвет феникс”?
Занимљивост везана за ову биљку јесте да после потпуног увенућа биљка може поново да оживи ако се мало залије. Ову способност поред српске рамонде имају још две врсте биљака у читавој Европи.
Како изгледа Српска рамонда?
Стабљика, то јест цветна дршка, достиже висину до 15 центиметара. На стабљици се налази један до три цвета, а на старијим може бити и до шест цветова. Круничних листића углавном има четири или пет, а три и шест доста ређе. Они су бледо љубичасте боје, као и прашници, и имају жуту основу. Плод јој је чахура пуна браонкастог семена. Листови су приземни, неправилно и крупно назубљени.
Број ове врсте полако опада
Пошто је већина станишта ове биљке неприступачна, не може се рећи да ли број ове врсте опада. Међутим, гледајући приступачне делове станишта, може се рећи да број полако опада. Један од највећих проблема опадања броја ове врсте јесу колекционари, који је сакупљају за хербарске збирке и ботаничке баште.
Српска рамонда је име добила по Краљици Наталији Обреновић. Заштићена је у Србији као природна реткост. Српска рамонда је и симбол Србије у Великом рату, у ком је Србија изгледала потучено, али је успела да се опорави и избори за слободу.
