Кнегиња Милица Хребељановић, рођена Немањић (или Преподобна Евгенија), рођена је око 1335, а преминула 11. новембра 1405. у манастиру Љубостиња. Била је владарка Србије, жена српског кнеза Лазара, средњевековна списатељица и православна светитељка.
Пореклом је из владарске породице Немањића. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан. Вратко је био праунук Немањиног сина Вукана и унук Вукановог сина Димитрија у монаштву Давида. Давид је сазидао манастир Давидовицу и празнује се као светитељ у Српској православној цркви сваког 7. октобра.
„Рода светла и славна“
У “Житију кнеза Лазара” из 1392. године, за кнегињу Милицу се каже: “Беше рода светла и славна и, нарочито, од царског неког корена, племена светог Симеуна Немање, првог господина Србима”.
Од родитеља је добила основне хришћанске поуке које ће током целог живота испуњавати. Писмености се научила на двору својих родитеља.
Била је, како истиче њен биограф, “сваким врлинама украшена, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена”.
Као рођака цара Душана, често је боравила на његовом двору, где су је цар Душан и царица Јелена ближе упознали, заволели и уз сагласност њених родитеља, непознате године, довели је на царски двор.
Ту се упознала и заволела са кнезом Лазаром Хребељановићем, тада на служби у царском двору, за кога се и удала, 1353. године, уз благослов цара Душана и царице Јелене.
Са Лазаром је изродила пет кћери: Мару, Драгану, Јелу – Јелену, Теодору и Оливеру. И три сина: Стефана, Вука и Добривоја. После смрти цара Уроша Лазар постаје кнез Рашке са престоницом у Крушевцу.
Владарка након смрти мужа
Кад јој је муж 1389. погинуо у Косовској бици, Милица је управљала народом и државом, јер су јој синови били још деца. То су за државу била тешка времена. Када је њен старији син Стефан одрастао, постао је владар. Тада је могла да напусти државне послове. Отишла је са својом рођаком Јефимијом у манастир Љубостињу, који је сама основала. У њему се замонашила и добила име Евгенија. Пред смрт примила је монашки завет велике схиме и добила ново име Ефросинија. У манастиру Љубостињи провела је своје последње дане, ту је преминула 11. новембра 1405. године. У том манастиру је и сахрањена.
Српска православна црква је прославља као светитељку 19. јула по црквеном календару или 1. августа по новом календару. Истог дана прославља се и њен син деспот Стефан Лазаревић.
Кнегиња Милица се бавила и дипломатском делатношћу, заједно је са Јефимијом 1398. ишла код султана Бајазита да заступа интересе свога сина Стефана. Том приликом је, уз помоћ тада већ утицајне ћерке, Бајазитове супруге Оливере издејствовала пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд. Мошти су биле смештене у Капелу Свете Петке на Калемегдану, данас су оне у румунском граду Јаши.
По легенди, на Багдали су представници турског двора разапели своје шаторе, чекајући да кнегиња Милица одлучи да ли ће послати своју најмлађу кћер Оливеру у Цариград, јер је султан Бајазит желео њоме да се ожени.
Кнегиња Милица у дилеми између достојанства своје породице и судбине земље одлучује се да народ бар за извесно време поштеди нових опасности од Турака и тешка срца је пристала да се Оливера уда за султана Бајазита, најстаријег сина султана Мурата, кога је Милош Обилић убио на Косову. Народно предање каже да је после Косова то био најтрагичнији дан у Србији, јер је читав народ сузама испратио изванредно лепу Оливеру на пут у Цариград.
Бавила се и књижевношћу, позната су њена дела „Молитва матере“ и „Удовству мојему женик“. Сматра се да су књижевни дар од ње наследили ћерка Јелена Балшић и син деспот Стефан.
