Eлектропривреда Србије (ЕПС) је главни енергетски систем земље који управља најзначајнијим потенцијалима, а пролази кроз трансформацију свог пословања и транзицију одакле добија енергију, у исто време.
Србија је само насумично усвојила неке датуме који треба да буду испоштовани када је одустанак од угља у питању, без јасног плана на годишњим нивоима како би та транзиција требало да се одвија и без транспаретности пројеката и процеса који би је пратили што, према речима стручњака у области заштите околине, оставља бојазан да неће бити праведне тразиције.
Kако и шта се ради у термоелектранама?
Према речима Мирка Поповића, програмског директора из Регулаторног института за обновљиву енергију и животну средину (РЕРИ) много је питања на које немамо одговор, како и шта се ради са термоелектранама и како се спроводи праведна транзиција, а у средишту свега је водећа српска енергетска компанија.
„ЕПС је највећи појединачни емитер угљен-диоксида у Србији и његове емисије чине 40 одсто свих укупних емисија гасова са ефектом стаклене баште у земљи, према последњем доступном инвентару о емисији. То је негде око 25 и 27 милиона тона у зависности од године, па је онда логично да је питање декарбонизације у ствари питање декарбонизације ЕПС-а.
Питање декарбонизације
Са друге стране питање декарбонизације је неминовно и не можемо га избећи. Спорно је то што, када Србија утврђује ту политику, она не дефинише датум престанка коришћења угља, нити дефинише трајекториј, путању како ће тај процес да тече од 2024. до 2050. односно до године која је дугорочни циљ карбонске неутралности“, каже Поповић.
Србија није утврдила датум декарбонизације неким јавним, политичким документом него уговором са Европском банком за обнову и развој (ЕБРД), а који је потписан као зајам за ЕПС од 300 милиона евра прошле године.
Према речима Поповића, очигледно да је ту ЕБРД поставио услове да Србија мора да утврди тај датум, па је ово једино место у актима које су усвојиле власти у Србији где се помиње датум када ће Србија престати да користи угаљ за добијање електричне енергије.
Ово је врло неодређено и касно ако погледате реалност у окружењу у Европској унији и глобално, каже програмски директор РЕРИ-ја.
Није непознато да се у Србији лицитирају датуми и пробијају рокови
Није непознато да се у Србији лицитирају датуми и пробијају рокови, што су грађани ове земље више пута добро осетили и плаћају из свог џепа свако померање датума или непоштовање договора. А, како Поповић објашњава, није само проблем у датуму већ је сваки пропуст у овако великим транзицијама и пројектима, оно што наставља да загађује околину.
Незаконит рад термоелектрана
Термоелектране (ТЕ) су велики загађивачи, оне нису само емитери угљеника, а не могу ни да испуне стандарде ни Директиве о великим ложиштима, а ни Директиве о индустијским емисијама, на шта се Србија обавезала.
Онда је добро знати шта ћемо да радимо до те 2050. године. Поповић објашњава и да за ову тему у оквиру транзиције имамо у различитим документима и различите информације о томе.
„ТЕ Колубара А и Морава су погони мањих капацитета који раде незаконито након 31. децембра 2023. године. Па се самим тим и ЕПС нашао у ситуацији незаконитог пословања и ми немамо решење шта ће бити са овим проблемом. Обраћали смо се инспекцији за заштиту животне околине, а они су обавили надзор пре тог децембра прошле године.
Ова одлука је усвојена када смо усвојили Директиву о великим ложиштима када смо се обавезали да ће ове ТЕ престати да раде или ће се ускладити са стандардима о емисијама. У одговору инспекције нам је речено да је Влада одобрила трогодишњи план пословања ЕПС-а и одлучила да ти објекти наставе да раде због потреба енергетског биланса. Влада је одлучила да се оглуши о међународни уговор“, каже Поповић.
Одлуке у супротности са законом
Како Поповић објашњава, имамо те појединачне одлуке које су у супротности са законом. Са друге стране, постоји контекст праведне тразиције, односно потребе да се догоди социо-економска трансформација пре свега у тим регионима који зависе од угља. Онда се поставља питање шта ће ти људи да раде? „
Ако немате јасне поруке, ако немате јасан план, те људе онда доводите у заблуду и држите их у неизвесности око нечега што је извесно“, каже Поповић. Оно што је извесно је да ће морати да се престане са прозводњом угља.
Опречним информацијама подстичете очекивања код људи и то је врло осетљива ствар, јер ради се о нечијим радним местима, животима, каже програмски директор РЕРИ-ја.
„Шаље се порука, све ће да буде као пре – али неће. То кочи праведну енергетску транзицију. У том ланцу одговорности нико ништа и не предузима. Све стоји, па постоји ризик да ће се донети неке одлуке у врло кратком року, које ће имати пре свега последице по раднике у том предузећу.
Постоји процес израде Акционог плана за праведну транзицију и ми учествујемо у томе, али се та радна група није састала већ две године или ми не знамо за то. Чак се и Влада Србије обавезала да ће до 2030. године да уђе у систем опорезивања и трговине емисијама, а то је доста близу“, истиче Поповић.
