Осмог новембра, пре 32 године, започета је Митровданска офанзива у Невесињу, у којој су здружене снаге Хрватског већа одбране и тзв. Армије БиХ, потпомогнуте јединицама Војске Републике Хрватске, као и разним паравојним формацијама и муджаhedинским борцима, напале на српске положаје у Херцеговини.
Непријатељску силу су дочекали припадници Невесињске и Билећке бригаде.
Офанзиви је претходила операција „Лињанска зора“. Том приликом је српско становништво протерано из долине Неретве. После тога, 8. новембра 1992. године, на Митровдан, здружене хрватске и муслиманске снаге су кренуле у даље нападе на Невесињску бригаду. Циљ им је био да заузму целу Херцеговину.
Офанзива
Напад је почео рано ујутро 8. новембра. Прво је почела снажна артиљеријска паљба коју је пратио јуриш пешадије. Главнина напада је ишла преко села Вранјевићи, где су положаје држали Билећки добровољци војводе Рада Радовића.
На почетку, велики губици су изостали због нешто лошије попуњености линија услед празновања Митровдана. Убрзо после тога на првој линији су се почели појављивати борци који су долазили непосредно са прославе крсне славе. Поред њих, ту су били и старци, жене, деца, „сви који су могли да држе пушку” или помогну на неки други начин. Ранјеници су бежали из болнице да би бранили свој град и народ.
Војска Републике Српске је успела да задржи положаје и тиме оствари значајну победу. Ово је била једна од последњих заједничких акција хрватских и муслиманских снага, који су почетком 1993. почели отворени међусобни сукоб који је, уз мање прекиде, трајао до краја рата.
Мостарско-невесињско ратиште је остало једно од најжешћих ратишта у рату у БиХ. Због великог простора и релативно малог броја бораца на обе стране, често је долазило до „пробијања“ линије и враћања исте.
Сталне тензије су ескалирале новим жестоким нападом тзв. АБиХ, тачно две године касније, познатим као Друга Митровданска офанзива.
Према неким подацима, у Митровданској офанзиви српске снаге су располагале са свега 5.000 војника, од чега је 42 погинуло и 750 рањено. С друге стране, хрватско-муслиманске снаге имале су чак 40.000 војника, од којих је 580 погинуло и 1.300 рањено.
Чудо у Солуну
За то време у цркви Светог Димитрија у Солуну се догодило чудо Божије. Наиме у време најкровавијих борби у цркви се појавио измућени ратник обучен у Византијске одоре. Када су га верници упитали ко је и одакле, одговорио је: „Ја сам овдашњи, долазим из Херцеговине, тамо се воде борбе за Православље.”
У сусрет празнику посвећен светом великомученику Димитрију
Чудо светог ратника у Херцеговини
*Као што је и Свети Јован Рус, ратник и чудотворац, бранио Косово и Метохију и након тога се приказао верницима у Грчкој, тако је и Свети Димитрије, на дан када га Православна црква… pic.twitter.com/YAG4F054df
— Севастократор (@Sevastokrator3) November 7, 2024
Пришао је кивоту Светог Димитрија и ту нестао. Црквом се ширио миомирис. Када су верници испричали свештенику шта су видели и како је ратник изгледао, он им је рекао да је то био Свети Димитрије који се последњи пут појавио 1804. године уочи подизања Првог српског устанка.
